Српски народ је чудан сој, а у исто време и чудесан. Када је уједињен у добру, тада се не може човек надивити ширини његове душе и херојским подвизима, али је слога један од његових главних мука. Свештенство је важан елемент у неговању и узрастању народа, рекли бисмо не само у неком интелектуалном смислу, већ у оном најхуманијем остварењу хришћанског идеала – у свакој прилици бити човек и надилазити себе- узрастати у меру раста висине Христове. Иако овај идеал може звучати врло истрошено, то је изгледа најтеже достигнути. Наша бурна историја нам највише о томе говори.

Увек када неко хоће да буде истински човек, сусретне се са кишом каменица испаљених на њега. Оваквих примера има у нашој новијој историји на претек, као да је то једно од наших најбољих достигнућа. Свако ко макар мало на ову нашу земљу и народ гледа отворених очију не може а да не примети да се ових дана управо ради на свестраном каменовању (као и батинању) свих и свакога ко се слепо не слаже са онима који власт имају. Само што су камење заменили испирањем у муљу таблоида и свакаквих изјава, саопштења и коментара (понеким хапшењем и преким судом). Чудно је како су се и у нашој недавној прошлости ”јавност” и они који власт имају односили према онима који су управо били глас савести, честитости и истинске храбрости. Нису ли донедавно државни непријатељи били Николај Велимировић и Јустин Поповић, а данас су препознати као Свети. Нису ли они због бескомпромисног говора истине и несебичног родољубља били државни непријатељи, па због тога протеривани и затварани?! Само што против њих нису подносили јавне тужбе, нису их вукли по муљу тзв. штампе и телевизије (ако данас уопште можемо говорити о штампи и телевизији) правећи себе лажним жртвама и користећи их у сврху мизерне самопромоције. Нису ли и они били мета критике и у црквеним круговима? Да, памћење нам није баш најбоља страна.

Међутим, није чудно што се овакве ствари дешавају међу људима који у свему гледају свој политички и партијски интерес. Проблем је што овакви односи постоје и у Цркви, која би требало да буде чврста стена наспрам сталних таласа политичке власти, која жели да је потопи и учини својим оруђем. Пророчки глас међу нашим оцима као да је занемео или у њега не верују. И није проблем што се људи плаше, па и многи наши оци. Људи смо и људски је, али зар не примисте Духа Светога као и Свети Николај и Јустин? Зар исти Дух не говори и кроз вас? Мислите ли да је било лако исповеднику патријарху Варнави да се успротиви, подигне глас и са другим свештенослужитељима и народом јавно устане против тадашњих ”државних интереса”? Можда је требало да ћути и да чека боље време или да због одређених повластица утиша у себи глас Светога Духа, зачепи уши и затвори очи? Могао је као што то чини већина нас данас. Али није и управо зато је његова успомена још жива међу народом. Данас је владика Григорије на стубу срама и засипан кишом каменица од стране сваке шуше, која жели да искаже своју лојалност вођи и партији. Свако за свој делић слатког колача и нико их због тога не мрзи, али их не треба подржавати ћутањем. Међутим, колико сутра ће у истој ситуацији бити свако ко буде рекао и најмању реч које се неће свидети онима који власт имају. Не заборавите да су до јуче на истом том стубу срама били оци наши на Косову и Метохији, у Црној Гори и Америци. Сутра ће на истом том месту бити неко од вас. Не можете седети на две столице, нити два господара служити, а ћутањем чините управо то.

Mожда би све ово било фантазија да нас не опомињу речи цитиране на почетку. Оне су најбољи сведок тога да нам је памћење јако кратко и да изнова и изнова падамо у старе замке, као да нисмо ништа научили од својих предака. Волео бих да речи са почетка изговара наш данашњи отац на трону Светога Саве јер наведене речи изрекао је његов претходник патријарх Павле крајем прошлог века. Физички мален, а духовна стена о коју су се разбијали многи таласи оних који власт имају. Њихова власт је прошлост, као што ће и свака власт проћи, па тако и ова, али његове речи остају нам као вечно сведочанство и дужност Цркве да не дозволи да је власт искористи. Оци наши, будите људи – истинољубиви, бескомпромисни када је реч о истини и честити у суду. Не будете ли такви, бићете прекривени народним заборавом.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде