Пише: Милош Милићевић
Студент српског језика и књижевсности

То јединство није успело да постане историјска стварност, али је покушај његовог остварења у виду југословенске државе оставио трајне последице на историјски развој народа који су ушли у орбиту њеног деловања. Наши погледи и схватања увелико одређују наше културно и политичко (не)деловање, чак до те мере у којој се опиру елементарним чињеницама наше стварности. Из угла некога ко је студент филологије, поменуто се у највећој мери очитава у уверењу великог броја људи – да наводни бошњачки и црногорски језик заправо нису истоветни српском језику (о политичким импликацијама монтенегристике писао сам овде[i]).

Указујући на значај уверења, сужавам поље посматрања на окружење у коме младе генерације данас одрастају. У намери да укажем на неке појаве у нашем друштву, не могу избећи ограничења субјективног погледа на ствари, али уверен сам да постоје елементи општости у којима ће читалац моћи да препозна своја искуства.

Данас се младе генерације васпитавају у духу поражених. Шта овде желим рећи? Верујем да је сваки млад човек који је некада покушао да се суочи са неким проблемом од националног значаја, наишао на сличну реакцију своје уже или шире околине под којом подразумевам како породицу, тако ближе и даље пријатеље и познанике.

Околина, као по неком унутрашњем инстинкту, реагује обесхрабривањем или релативизацијом.

Широк је круг већ познатих изјава налик ,,Све је то лепо, али нећеш ти да исправљаш криве Дрине. Узми гледај себе, завршавај школу“, ,,Паметни људи се не баве политиком“, ,,Ма, Косово је давно продато“ итд. Осим ових конретних изјава, окружење у којем млади одрастају одликује креирање посебне климе у којој очај, апатија, страх и песимизам стварају дубоко нестимулативно окружење, које у младом човеку гуши стваралачке инстинкте. Веома је важно освестити ово стање духа којим смо тако често окружени. Јер, уколико наша околина константно обезвређује смисао борбе и жртве за циљеве који су од колективног значаја, млади ће своје снаге усмерити у другим правцима деловања који за циљ имају претежно комформистичке, индивидуалистичке тежње. Наравно, сваки појединац у односу на животни тренутак даје примат личном или колективном интересу.

Само, наше време јесте време крајности, управо оне у којој колективни интерес нема свој простор пропорционалан значају који поседује.

За наше одрасло и зрело окружење неко боље и срећније време неповратно је остало у прошлости, а то је, махом, Социјалистичка Југославија. Нама се, на одређени начин, не дозвољава да верујемо како у нашој земљи може бити боље, да се за њу вреди борити и, што је кључно, жртвовати. Индивидуалистичкој свести, која нам се посредно или непосредно намеће, жртва за колективне интересе изгледа као најозлоглашенији хибрис. Истина, шири токови светских културних кретања обликују хедонистичку културу, којој се не можемо у потпуности одупрети.

Шта је, дакле, свеукупни учинак овакве климе? Учинак је пасивизација младих, креирање свепристуне аполитичности. Онемогућавање промене и препорода у самом корену – у младима. Јер, тамо где нам се чини да нема политике, где је све огрнуто велом аполитичности, управо то је простор где је нека политика већ однела победу. Незаинтересованост за политику, навелико пристуно у мојој генерацији, представља својеврсну опасност за слободу и демократију.

Уколико грађани, који су носиоци државног суверенитета, не брину о политици у својој држави – њен суверенитет ће бити измештен, он ће бити отет из њихових руку.

Јаел Тамир говори о томе како су либерализам и глобализација ослабили државу (овде). Тек ћемо видети како ће демократија у свету изгледати када већину гласача почну да чине Instragram и TikTok генерације. Facebook је за већину младих одавно passé.

Можда се као главна последица овог стања, оличеног у недостатку стваралачких енергија, огледа у непостојању било каквих дугорочних националних и политичких циљева српског народа. Ми у будућност не пројектујемо никакве намере, она је мрачна празнина у коју нас вуче брод времена, не знајући на какве ће страхоте наићи. ,,Након уласка у Европску унију, потоп!“ :могло би да буде гесло наших политичких елита.

У једном рукопису из 13. века постоји запис: ,, […] младост је промена царства“.[ii] Данашњи неоколонијални управници спречавају свој пад, неутралишући онај слој друштва који генерише промене, на субверзиван начин, измештајући идеју слободе из нашег јавног простора. Ипак, када се осврнемо на бреме које носи српски народ, заиста је разумљиво зашто је младима некада лакше да се изопште из колектива. Тако они неретко и чине, јер припадање значи делити колективну судбину. То, у нашем случају, често значи страдање и удео у ношењу бремена злочиначки конструисаног концепта ,,српске кривице“.

Ако одрасти значи упознати се са историјом, одрастање сваког младог Србина никако не представља безболан процес.

Дух комформизма у коме одрастамо не пристаје на колектив и обавезе које као његови чланови прихватамо. Зашто долази до тога? Колектив значи обавезу према другом. На пример, некоме од Срба на Косову и Метохији, у Црној Гори или Републици Српској? Опет, са друге стране, дух комформизма често не пристаје на морал. Зашто? Јер морал често значи страдати ради духовне вредности. На пример, слободе или правде. Да ли је праведна жеља грађана да штите своју Уставом заштићену територију? Када један грађанин верује да је неопходно бранити Уставом гарантовани суверенитет своје земље, у Србији му неретко кажу да верује у митове. Или, пак, када инсистира на употреби писма своје културе, често га називају данас полуподругљивим епитетом ,,србенда“. Неки дубоки слојеви нашег ,,колективно несвесног“ и даље негативно реагују према свему што носи призвук националног.

Многи лично гаје национално осећање, заштићени зидовима своје приватности, док јавно остају неми.

Национални интереси се морају заступати јавно, морају имати своје место у јавном простору.

Осећам потребу да појасним, свестан нашироко распрострањених стереотипних мишљења, да под поменутом жртвом не подразумевам давање живота (оно чувено: ,,А шта, као, ти би иш’о да погинеш на Косову?“). Жртва је свакодневни, тихи и упорни рад у смеру остварења циља или, у овом случају, националних интереса нашег народа.

Шта је, дакле, најмање што носиоци духа пораза могу да учине? Једноставно, нека ћуте! Нека не постају носиоци непријатељске пропаганде, нек не чине бесплатну услугу непријатељским интересима. Нека јуначки држе своју фрустрацију и неверје у себи, нек не трују млада срца жељна борбе. Нек престану да убијају животворну наду! Јер, тешко је младом човеку, одрастајући међу онима који се осећају поражено, не примити дух пораженог. То је од кључне важности, јер дубоког сам уверења да се Обилићи не рађају –  они се васпитавају.

Данас, ако их има међу нама, препуштени су самоваспитању. Многе је појела улица, тржиште, навијачке трибине или једноставно – фрустрација и безнађе околине, свеприсутни нихилизам нашег времена. Обилић је овде метафора метафизичка – за онога који се жртвује за слободу. Није тешко приметити како се наше право на наду  свакодневно обезвређује. Зато, наводим овде речи Вацлава Хавела: ,,Нада и оптимизам нису иста ствар. Не ради се о убеђењу да ће се нешто добро завршити, већ о сигурности да нешто има смисла, без обзира на исход“ (овде).

Има смисла борити се за Србију, за српски народ, ма каква била извесност успеха у тој борби.

Од нас нико не тражи да дамо живот. Можда би то, у крајњем, и било најлакше. Од нас се очекује храброст пред животом. Позвани смо на борбу тиху, али свакодневну, наизглед малу и локалну, али ону која у укупности појединачних деловања има далекосежне исходе. Сликовито речено, то је онај моменат када уђемо у књижару и бирамо хоћемо ли купити латинично или ћирилично издање исте књиге. А ћирилично је, на пример, скупље! Или пак, хоћемо ли свој дипломски или мастер рад писати ћирилицом или латиницом? Колико је један такав избор, ако га сагледамо у његовој суштини, пресудан за опстанак српске културе. А, замислите, то се дешава једном наизглед обичном куповином књиге или писањем академске студије. Овде ни речи о већим подвизима!

На крају, желим рећи да пораз који је српски народ доживео крајем 20. века не сме постати наследно стање духа. Наш се поглед мора окренути будућности, раскрстити са малигним деловањем југословенства, одупрети се клими очаја и беспућа која нас окружује и за коју сам уверен да се, поред нашег саучешништва, и вештачки производи медијским деловањем страних чинилаца.

Одбијам да слушам монологе разних новинара, глумаца и интелекталаца који ми се путем медија (значи, са позиције моћи) обраћају, убеђујући ме како живим у најгорој земљи на свету, у друштву које свакога дана тоне све дубље и свако мало ,,враћа у деведесете“. У реду, разумели смо. Доста са тим!

Стваралачки поглед је онај који је сав загледан у будућа остварења, а не поглед зароњен у безнађе тренутка који непрестано ламентира над својом тешком судбином.

То није наш дух, тај дух очајника, дух поражених. Наш задатак је стваралачко промишљање будућности. Наш задатак је произвести стваралачке снаге у српском народу. Поље наше борбе је култура. Не треба нам револуција, треба нам препород. Учинити да култура наново почне диктирати политику уместо обратно, како је данас. Стање наше културне свести је помућено, а јасно је да је дезинтеграција културе увод у политичку дезинтеграцију. Напоменућу само једно запажање – приметио сам да одређен број младих Београђана ијекавицу доживљава као нешто страно, несрпско.

Политичке импликације ове појаве дају се саме наслутити.

Живимо у времену у ком државе стварају народе – ми смо народ који већ више од хиљаду година ствара државе. Будимо ствараоци своје историјске судбине. У супротном, нестаћемо без борбе, као објекти страних сила,  расточени на неколико вештачки конструисаних идентитета, попут лишћа у ватрама историје. А онај који свом детету каже да је борба на том путу узалудна, нака буде свестан да је од себе начинио најопасније оружје против свог народа.

———————————————————————————————

[I] У поменутом тексту, синтагму црногорски језик ставио сам под наводнике. Такав потез има своје оправдање у томе да црногорски или бошњачки језик нису лингвистичке чињенице. Пак, у овом тексту то не чиним имајући у виду да овде говорим о црногорском и бошњачком стандарду насталом у оквиру српског језичког корпуса. Стога, наводници у претходном тексту представљају грешку коју сада исправљам.

[II] Стари српски записи и натписи, приредио проф. др Милорад Павић (Београд: Српска књижевна задруга, 1986.), 37.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде