Ова монографија енциклопедијског карактера живо је сведочанство о истрајном настојању наше Српске Православне Цркве да створи изузетну духовну и материјалну културу, очува своје вековне споменике и сачува хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Књига је стога одликована наградом за издавачки подухват из дијаспоре на Београдском Сајму књига 2015. године.

Издавачка кућа Епархије западноамеричке ”Севастијан прес” покренула је едицију MONOGRAPHS OF SERBIAN HISTORY AND CULTURE, Number 1. Осим ове монографије, прошле године је изашло Српско хришћанско наслеђе Америке. А у припреми је и Историја Српско народа на енглеском језику.

Уредник књиге и едиције, Епископ лосанђелески и западноамерички Максим говори о настанку ове књиге поводом тога што се ова монографија нашла на столу у просторијама мисије Србије при ЕУ током састанка председника Србије и комесара за проширење ЕУ.

Ових дана у жижу јавности доспела је монографија Хришћанско наслеђе Косова и Метохије на енглеском језику (The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People) коју је 2015. године објавила издавачка кућа ”Севастијан прес” из Лос Анђелеса. Српски председник АВ је уочи преговора у Бриселу књигу поклонио Оливеру Вархељију. Наиме, у Мисији Србије при Европској унији, између европског комесара за суседство и проширење и српског председника види се књига „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије”, на енглеском језику. Шта као уредник можете да кажете о тој књизи?

Владика Максим: Поједине књиге се опиру забораву због свог трајног значаја за историјско сведочење и истински дијалог. Задужбине Косова – споменици и знамења Српског народа одиграле су такву улогу. Прво њено издање припремљено је 1986. године, појавило се 1987.г. – дакле пре С. Милошевића, и имало је 800 страна. На првом издању књиге радило је десетине врхунских стручњака, академика, професора, историчара, уметника, декан и професори Богословског факултета, а на челу свих њих био је тадашњи Епископ и потом Патријарх Павле, који је провео 33 Христове године на Косову и Метохији, и тамо пастирствовао, подносећи свакојаке муке и малтретирања од насилника и рушитеља хришћанских православних светиња, тих задужбинâ српског народа кроз векове, од 12. до 20 века.

Како је дошло до тога да књига изађе баш на енглеском језику?

Владика Максим: Живећи и радећи у Америци, сматрао сам да ми је дужност да наше Косово и Метохију представим у најбољем светлу пред институцијама, као што су Бела кућа и Конгрес, али и пред целом академском заједницом.

Ни у овом случају није изостала сарадња са САНУ: професор Батаковић, академик Суботић – да поменем само неке, а онда наши Епископи: Амфилохије, Иринеј, Григорије, проф. Предраг Пузовић, декана Православног богословског факултета и проф. Шијаковића.

Ослањајући се на српско издање из 1987. године прилагодили смо композицију књигe стандардима западне, највише англосаксонске публике. Kњига је пружила до сада најобимнији ликовни материјал са веома ретким или тешко доступним репродукцијама фресака и икона у боји. Тако су се у њој нашле сада већ порушена Богородичина црква из Мушутишта, или тешко оштећени храмови, попут цркве Светог Спаса у Призрену.

Заговарајући предност духовне културе над политиком, ова књига помаже својим читаоцима да превазиђу уски идеолошки приступ, националистички наратив и деобе у политички напетој атмосфери јучерашњег и данашњег Косова. Отеловљење тог приступа је пример Рашкопризренског Епископа Павла.

Неправда НАТО земаља и Међународног протектората на Космету огледа се у томе што њихова интервенција није донела ни мир и слободу Србима ни Српској Цркви и светињама.

Желео сам са својим сарадницима – а ова монографије јесте саборно дело – да издањем на енглеском језику укажемо на све аспекте нашег косовског наслеђа, његове историје и духовне баштине. Присуство овакве научне монографије у академији – светским библиотекама утицаће на академске расправе и не може бити игнорисано код будућег писања историје ове наше области.

Шта нам можете више рећи о садржају монографије?

Владика Максим: Попут прве монографије из 1987. године, и ова почиње приказом „галаксије“ свих важнијих цркавâ и манастирâ – тих духовних тапија и естетских инсигнија на светој земљи Косова и Метохије. Ове цркве и манастири су класификовани на два начина, у смислу времена и у смислу њиховог архитектонског стања: први су грађени пред и после 1459. године – када се заокружило отоманско освајање средњовековног Српског царства – а приказане су и оне нетакнуте и оне уништене. Географске карте које су овде представљене, у изобиљу показују како ови манастири и црквишта густо испуњавају територију Косова и Метохије.

Упечатљиво просторно и естетско српско власништво је у овој књизи уверљиво показано. Књига се закључује сведочењем о насиљу које су ове Светиње и њихово свештенство и заједнице претрпели од 15. до почетка 21. века. Посвећена Светим местима на Косову и Метохији поглавито у златном веку њиховог духовног и историјског постојања, ова књига није могла да игнорише да је бесцен благо Светих места било прекривено мраком трагизма. Јер, подручје данашње области Косова и Метохије пашће под турску власт четири године пре коначног пада Српске Деспотовине.

Ипак, намера приређивача ове монографије није да се ламентира над несрећом него да се историјској неправди погледа директно у очи како се она не би поновила. Још је у првом издању Задужбина истакнуто да је заветна српска земља постала, као и много пута у историји, по речима Душана Батаковића, поприште једног недовршеног сукоба, који светски моћници не решавају правдом и слободом него окупацијом и подршком насиљу, са поразним последицама, на краће и дуже стазе, пре свега по Православне Србе, њихову културну и духовну баштину и, укупно узев, по националне и државне интересе Србије и српског народа.

Како је дошло до Ваших веза са Косовом и Метохијом?

Владика Максим: Љубав према овој заветној српској земљи наследио сам од Владике херцеговачког Атанасија Јевтића. Још као ученик богословије Св. Саве у Београду и библиотекар професорске библиотеке, читао сам његове путне записе ”Од Косова до Јадовна”, као и Књигу о Косову Димитрија Богдановића. Посебно је било потребно и поучно било гледати Владика Атанасија – који од своје 20 године па ево до осамдесет и друге – живи и страда драмом и трагедијом наше косовске Голготе. Боравити на Косову и Метохији, посећивати наш народ и светиње, служећи њима и у њима, и делећи горку нам заједничку судбину – представља част и духовни капитал. Православље је вера Васкрсења али она не заобилази крст историје.

Кроз све то схватио сам да света косовско-метохијска земља има посебан географски, културно-историјски и духовни, црквени значај за српски народ од почетка формирања српске државе до данас. Освештана предањем и поезијом, за њу се везује драгоцена сликарска и градитељска традиција, најлепши циклус српских народних песама – што је све снажно сведочанство о достигнућима првих српских уметника, монаха и њихових ктитора из лозе Немањића и других владара. А не ради се само о елитама – постоје многобројни знани и незнани појединци који су имали осећај за људску драму и способност за надахнута неимарска и колористичка решења. Све то чини да наша хришћанска баштина на Косову и Метохији буде празник за очи и душу – за све људе.

Албански политичари са гневом пишу о тој књизи приговарајући у њој додатак ”Метохија”. Министарка спољних послова и дијаспоре Мељиза Харадинај Стубла оценила је то као дипломатски скандал. Како је рекла, „намерно излагање шовинистичких књига је више од дипломатског скандала, провокације и пристрасности”. Ове књиге су, каже она, „дериват пројекције етничког чишћења и територијалне претензије, уништавају суверену и независну земљу”. Какав је одговор на те приговоре?

Владика Максим: Ова књига позива све стране да своје разлике сагледају у светлости историје и будућности. Како је истакао Андре Малро, „култура, када је најдрагоценији посед, никада није само прошлост“. Као збирка сведочења наша монографија има скромну амбицију. Али њени уредници и издавачи имају чврсту наду да ће данашњи народи на Косову и Метохији бити кадри да изнова започну своје разговоре, наглашавајући, позитивно и конструктивно, области у којима је некада, каква-таква, српско-албанска етничка симбиоза постојала. У средњовековној Србији није било сукоба између Срба и Албанаца. Ови проблеми ће искрснути с краја 17. века, са интензивираном исламизацијом новодошлих Албанаца.

Помало хистерична реакција из Приштине показује да их је књига погодила у болно место. Естаблишмент у окупираној јужној Србији не може да преболи чињеницу да осим неколико исламских споменика он нема са чим да изађе у културни свет – то је њихова Ахилова тетива.

Владика Максим: Нова ревидирана албанска историја и образовни систем приштинских власти иду руку под руку како би наметнули један псеудо-идентитет неким од највећих светилишта. На промоцији монографије у америчком Конгресу 2015. године, дошли су неки Албанци са унапред припремљеним тезама о српској средњевековној хегемонији.

Представљање монографије у Америчком Конгресу

Владика Атанасије им је одговорио да наше задужбине својим ктиторским повељама и записима саме говоре о томе ко их је градио и коме припадају. Управо та баштина показује да је историјско власништво над Косовом обележено древним и величанственим српским црквама и манастирима, као и гробљима и другим духовним споменицима. Ова реалност се може видети и у многим хроникама, повељама, династијским лозама, записима и натписима, па и легендама и, још експлицитније, у Душановом Законику, том блиставом производу државотворности династије Немањића. Оснивачке и даровне Повеље, које су „по милости Божјој краљеви и самодржци свих Србских и Поморских земаља“ даривали манастирима и црквама, већином су прецизно датоване и дарују нам драгоцена сведочанства о историјској и духовној својини Српског народа на Косову и Метохији.

Да ли је књига антиалбанског карактера?

Владика Максим: Књига нема карактер ликовања. Она показује и то да изазов помирења легитимног српског суверенитета са жељом косовских Албанаца за самоуправом није непремостива препрека. На Косову се не може не уочити бол осетљивих душа двају народâ који траже помоћ. А Бог још није изрекао последњу реч или суд о Косову и Метохији.

Садашњим Албанцима бих препоручио да однос према овим светињама изграде по узору на једног персијског путника из 15. века.

Наиме, можда одмах по турском освајању Призрена у 15. веку, један персијски путник, који је уз то био и песник, посетивши цркву у Призрену, уписао је у припрати Саборне цркве Богородице Љевишке песнички калиграфски натпис: „Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“. Без обзира на то да ли је био очаран архитектуром или сликарством (или обома), овај путник је оставио запис који сведочи да ова уметност није остављала равнодушним чак ни људе који нису били васпитавани да је цене.

 

Како неко може за књигу која говори о хришћанском наслеђу на Косову и Метохији да напише да она ’промовише етничку мржњу‘ и да има ’увредљив садржај?

Владика Максим: Христос нас је Својим животом научио да постојимо не да бисмо владали над другима; или тачније: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо не поништавајући друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа. То је порука монографије!

Многе од монументалних цркава, манастира и уопште бесцен блага на Косову и Метохији били су отуђивани или уништавани од Отомана и Албанаца. Оне најбоље очуване и најлепше међу свим – Љевишка, Дечани, Грачаница и Пећ, сведоци и завештања наших предака –  укључене су у Унескову листу светске баштине и пренете су каснијим генерацијама као сведочанство о једном хуманом друштву Средњег века заснованом на вери, правди и слободи, човечности, закону и толеранцији у свим областима друштвеног живота. Кроз векове Косово и Метохија, са својих 1300 цркава и манастира, светих места и гробних места, постали су за Српски народ оно што је Јерусалим за Јеврејски народ.

Директор Канцеларије за Косово и Метохију Марко Ђурић је узвратио да је за Албанце хришћанска баштина болна тема те да је реч о „прелепој монографији”.

Владика Максим: Монографија о хришћанском и српском карактеру Косова и Метохије експлицитно показује зашто је неприхватљиво одрицање од наше Заветне земље. Надам се да је то став и званичне српске политике, јер су донедавно са државног врха стизале двосмислене поруке. Косово није нека имагинарна легенда прошлости, него реална историјска судбина која и данас траје и чији се расплет још увек очекује. Никада није постојао прекид у српском приступу Косову као српској националној територији.

У књизи је истакнуто да Косово није само колевка Српске државе и културе, него је то и област која заузима 15 процената територије Србије, демократске државе која право на територијални интегритет полаже исто као и било која друга држава чланица Уједињених Нација.

Упечатљиво је да српски политичари на власти прећуткују име уредника монографије – Епископа Максима, као и главних сарадника: Душана Батаковића и Атанасија Јевтића. Да ли је то због тога што сте ”неподобни”?

Владика Максим: Приметно је одсуство помињања покојног проф. Батаковића, владике Атанасија Јевтића – људи који су живели и живе за Косово – и мене као уредника монографије. Има неке ироније – ако не и правде – у томе што је књига чије уредничко ауторство потписујемо нас тројица наједном постала средство којим се председник Србије служи на културном и пропагандном плану у борби за Косово и Метохију.

Међутим, књига је настала да посведочи пре свега о историјској и духовној перспективи. Моје име је небитно; нека се барем помену Атанасије и Душан Батаковић, као и српски епископи из Америке који, упркос разним сумњичењима, снажно промовишу нашу црквену баштину.

Ова књига испаде као Кумрански списи… Тек је сада “откривена” па је и шира јавност постала свесна њеног постојања. Како то објашњавате?

Владика Максим: Претходни председник Србије је ову монографију јавно поклањао многим јавним личностима, од нобеловца Мариа Варгаса Љосе, преко Папе Франциска до представника земаља чланица Унеска. Да се нашалим: када сам му поклонио примерак књиге он је изненађено узвратио речима: ”Ово је животно дело – а ви сте млад човек”.

Мислим да су сада сви схватили да је књига ултимативна референца о хришћанском и српском карактеру Косова. Владика Атанасије је допринео својим духовно-црквеним увидима, проф. Батаковић истицањем српске државотворности која је утемељена на Косову, фондација г. Ненада Вукићевића ”Српско Благо” нам је уступила сав материјал па је Гордана Келић помогла уметничким избором и распоредом најрепрезентативнијих дела, док је штампарија Љубише Чеперковића из Интерклиме у Врњцима показала да је раме уз раме са најбољим светским издавачима књига.

Која је уметничка вредност овакве монографије?

Владика Максим: С правом је речено – у српском меморандуму амбасадорима Европских сила у Лондону 1913. године – да је ова територија нека врста „Свете земље“ за Српски народ; јер су они управо ту у средњем веку достигли висок степен цивилизације, те у достигнућима овог периода лежи њихов европски идентитет.

Сликарство, облици, просторне композиције, структура и архитектонска декорација ових споменика јасно открива креативну синтезу коју су постигли српски уметници позног византијског периода.

Иконографија сликарства Грачанице (1321) и Дечана (1335), како је приметио D. Talbot Rice, углавном је византијска, премда је стил српски, што је показано љубављу према живости и прецизном детаљу. Нови хуманизам карактерише ова дела, и управо је овај стил послужио као основа за оно што је Gabriel Millet назвао „византијска ренесанса“. Британска списатељица Ребека Вест је написала дубоке речи стојећи пред Грачаничким Успењем и објавила их у књиги „Црно јагње и сиви соко“.

Такође, литерарно стваралаштво из овог региона представља сâму основу српске писане речи, која је помогла да се обликује народна свест током овог периода.

Проф. Дарко Танасковић је рекао да је ова монографија била један од разлога због кога није изгласано чланство Косова у Унеску.

Владика Максим: Драго ми је да је уважени професор Танасковић посведочио њену историјску улогу око Унеска. Главни коуредник овог нашег енглеског издања, др Душан Т. Батаковић, тадашњи директор Балканолошког института САНУ, такође је тврдио да је управо она одиграла важну улогу у одбијању да тзв. држава Косово постане члан Унеска.

 

Где је књига до сада представљена и да ли је имала неку улогу у давању праве перцепције Косова и Метохије?

British Library

Владика Максим: Оваква публикација, као што знамо, није намењена само нама – премда је данашњим Србима итекако потребна – него можда још више многим читаоцима у свету којима је српски и хришћански карактер наше Свете земље готово сасвим непознат. Њеним промовисањем од Вашингтона и Њујорка, преко Лондона, Париза, до Стокхолма и Беча – да поменем само неке од светских метропола – омогућено је да ова ретка и драгоцена монографија нађе пут до важних институција, појединаца и људи добре воље. Велики број светских универзитетских библиотека их има на својим полицама.

Приметили смо и да сте цео један вебсајт посветили овој монографији.

Владика Максим: Да, на вебсајту https://christian-heritage.eserbia.org/ може се видети спектар наших активности на ширењу истине о Косову и Метохији. Небројени студенти и ентузијасти су књигу носили у светске библиотеке и поклањали примерак.

На промоцији новог српској издања на Сајму књига 2017. године, Владика Атанасије Херцеговачки, који је као сведок и очевидац писао и сведочио од Београда до Вашингтона, назива ову монографију ”Књига-Споменик, која је својеврсна реплика оног Косовског Стуба који подиже Свети Деспот Стефан Високи Српској Косовској Голготи на крвавом Пољу Косову, где и данас цветају Црвени Божури и лије се невина крв Српске Јагњади.”

Шта данашњи свет може да схвати на основу ове монографије?

Владика Максим: У данашњем свету, нажалост, уместо стварне слике алабанско-српских односа, који су у последња три века били обележени насиљем над Србима од стране албанских муслиманских обраћеника, наметнута је идеја „реципрочне одговорности“. На основу тога је десетогодишњи период „великосрпске дискриминације“ албанског становништва (под Милошевићем) изједначен са тристагодишњим раздобљем насиља од стране муслиманских Албанаца над хришћанским православним Србима у оквирима теократске структуре Отоманског царства. Међутим, логика која налаже да статус регије зависи од тренутне ситуације и демографског процента – без обзира на то када, како и под којим околностима је та ситуација настала и та релација се установила – потпуно је неодржива у људском, моралном и историјском смислу.

Колико је ова књига помогла Србима у Америци?

Владика Максим: Задужбине Косова, као монографија највишег квалитета, већ сада служи као знамење генерацијама Срба и Српкиња и подстицај да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање светог Косовског завета.

На промоцијама сам подсећао присутне да је косовско-метохијско наслеђе једна баштина која припада и целом човечанству. Разговор о књизи сам започињао једним замишљеним дијалогом. ”Можете ли замислити Косово заувек очишћено од православног хришћанског присуства и духовног зрачења?” – „Наравно да не [могу]“, одговaрио би стари монах, појаснивши: „Немогуће је говорити о хришћанском наслеђу Косова уколико тамо нема некога да о њему говори“. Уистину, никакво разумевање тог величанственог наслеђа није могуће без стварног присуства и сусрета, без духовне симпатије.

Према томе, са оне стране етничких разлика и светских интеракција, са оне стране логике погледâ Истока и Запада – Хришћанско наслеђе Косова и Метохије сведоче о Божијој љубави. Верујем да ово наслеђе, попут тихог бљеска, развејава варљивост илузије и дарује истину живота као дар слободе и мира за свакога на овој земљи, која је уистину terra sacra.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде