Пише: Милан Клисура

1. Тврдили смо и љутили се када нам неко каже да смо религија, убеђујући све да је хришћанство (посебно православље), вера – а не религија. Читава прича која се изродила о литургији и причешћу као да је несвесно показала да ми не постојимо без култа, па самим тим нисмо ништа друго него религија. Када је цар Теодосије поставио хришћанство као званичну религију Царства, он није укинуо паганизам. Само је забранио да се приносе жртве у оквиру њиховог култа. То је било довољно да паганство нестане: нестанак култа, повукао је нестанак паганства као религије. Оно што је опстало био је интелектуални моменат, као што је нпр. Атинска Академија (укинута тек у 6. веку). Дакле, од паганства је остао само интелектуализам укидањем култа. Ми смо својом еуфоријом око литургије заличили на ове пагане, такав утисак имам.

2. Тврдили смо да је Црква заједница љубави и слично.  Али сада смо показали да нисмо чак ни то. Нити заједница љубави, нити нешто слично. Ево, један пример, крајње људски. Уколико би у некој породици некоме умро неко, од неке заразе или чега већ, како би се та породица понашала? Да ли би била неосетљива према преосталим члановима свог домаћинства, или би показала неупоредиво већу бригу за преживеле, можда и преко мере? Желели бисмо да избегнемо да и неког другог иста несрећа задеси? А нама, нама умре један епископ, вероучитељ, монаси и монахиње (они о којима се говори и не говори). Али они као да нису део породице, јер ми настављамо по старом – ништа се није променило.

3. Затим смо искористили ситуацију да се још једном поделимо и поцепамо. Не само што се непрестано делимо на либералне и традиционалне, достојне и недостојне, сада смо у најгорој могућој ситуацији увели и поделу на оне који верују и оне који не верују. У складу са тим, позивали смо оне који верују да долазе, а они који су слаби у вери да остану код куће?! Колико је то тек неодговорно? И да ли је то брига породице за слабије чланове или изазивачки позив свима да докажу своју веру стајањем у црквеној порти?

4. Затим смо направили још једну грешку, поистоветили смо болест и грех. Тако је владика Милутин, чак и мртав, од појединаца осуђен као маловеран, Шарић исто тако, сваки монах и лаик може само да осећа стид уколико се разболи, јер је доказао неверу. Узалудно је сада помињати црквено предање, или макар најелементарнију ствар: Праведни Јов. Прича која говори о вечном проблему страдања праведних. Али коме причати и о овоме?

5. Затим смо правдали да је Литургија обавезна да се на њу иде, јер гле у Максију су такве гужве па ником ништа. Чини ми се да је ово неодговорна паралела. Зато што је негде лоше, можемо онда и ми тако. У смислу, „гле они краду зашто не можемо и ми!“ Постојала је прилика да се покажемо одговорни у друштву које је дубоко култно оријентисано, али не и верски. Отуда последично неповерење у Цркву, а поверење у своју бабу (моја баба је радила тако и тако). У таквом друштву, којем додајем још идеолошке непријатеље цркве, морало се показати да смо одговорнији од свих и да запушимо уста свима њима. Јер шта је хришћанство, шта је Васкрс, ако не прослављање људског живота или смо се заглавили у блату Великог Петка?!

6. И све је ово смешно заправо, размажено. Ми смо у неприродним условима били без Литургије готово вековима. Свештеника није било, као ни цркава у време Турака. Нико није ишао тако далеко да тврди да ту нема цркве, јер нема Литургије. Црква се одржавала кроз крсну славу (хлеб и вино), слава је била замена за причешће кога није било. Дакле, кућа је заменила цркве и заједничарење. Да прескочим кратак период слободе, али да поменем време рата, у НДХ није било Литургија, није се служило. У збеговима није било литургија, у логорима није било литургија. Да ли је тамо онда било Христа? Или је можда тамо било и више Христа него у нашим Литургијама данас? У време комунизма, служено је углавном без народа, а цркава није било много (у БиХ и ХР највећи број цркава је изграђен или обновљен 90их). Ни тада никоме није пало на памет да хистерише, црква се сналазила и живела (не само преживљавала). Литургијска обнова је довела готово до идолатрије, идолатрије службе по себи, али не и бриге за народ у тој служби. Ми и данас пазимо да Литургија буде у свему аутентична позној Византији, али нас људи не занимају – не занима нас да ли верник може да разуме, колико разуме и слично.

7. Уместо литургије, центар црквеног живота вековима су били обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Затим кућна црква и сл. Крсна слава је имала готово најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу. Ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не редовни одлазак у цркву. Међутим, литургијска обнова је отишла у други екстрем, Литургија и само Литургија. Једно је почело да искључује друго.

8. У Грчкој макар и Румунији народ много више посећује Литургије, јер имају много више цркава. Само Солун има преко 300 цркава! Чак и да су мало попуњене то је неупоредиво више него у Београду који нема ни приближно толико цркава. Не знам податке за Русе, иако смо ми вероватно сличнији Русима (умрло им је неколико епископа и заражено мноштво монаштва) по проценту. Па ипак, Грци нису имали Литургије са народом, а ни Руси, а ни Румуни. Њихове цркве су донеле јасне одлуке. Пренос васкршње Литургије из Москве (без народа, снимано је од горе тако да се лепо могло видети да није било лаика који су се провукли, као код нас). Чврста и јасна одлука омогућила је да се колико-толико укину поделе међу верним народом, а и да се спрече напади непријатеља Цркве, тј. оних које нервира само наше постојање. Од силног богатства вере којим се дичимо, ми смо је редуковали апсолутно и само на Литургију, то се зове сиромашење. Иако, како сам претходно покушао да покажем, у нашој историји, редовно присуство на Литургији је више инцидент, него правило.

9. И можда најгоре, које происходи из свега овога, вера је преточена у инат и пркос, потребу за доказивањем и само-доказивањем. Позив да веру у овој тешкој ситуацији преведемо у хуманитарни рад и практичну бригу о нашим ближњима – изостао је. Позив да Литургија буде оно што је била у Новом завету за Павла, „брига за сиромашне у Јерусалиму“ (Рим 15, 26) – метафорички говорећи. Уместо да добијемо позив да служимо ту службу, све је изостало. Зашто ово говорим, зато што сам из прве руке видео како се и поред позива волонтери не јављају, него је држава издавала радне налоге људима, да би ови глумили волонтере, а заправо су били принуђени на рад. Са друге стране, одушевили су ме појединци, који су се организовали готово по свим зградама (барем у мом крају) нудећи помоћ пензионерима. Али позив Цркве је овде изостао, ми смо изгледали као изгубљени у Литургији, изгубљени у преводу.

10. Отуда моја критика можда и највише иде на одговорне у црквеној влади, јер су одлуке биле толико збуњујуће, да се није знало шта да се ради. И зато су се људи и поделили, зато су се поделе појачале. Цркве које су донеле јасну одлуку, смањиле су могућност јачих подела. Другим речима, те цркве су уклониле могућност да се људи свађају, а то је одговорно понашање.

11. И прошло је ових месец и по, и све ће се лагано вратити у нормалу па и одлазак на Литургију. А толико еуфорије за тих месец и по. После свега, остаће само тужно сећање на наше осиромашено схватања вере, редукцију којом смо укинули љубав, увели култ, а саме вернике слудели и научили да ван порте нема хришћанства и цркве. То је већ дугорочно штетно, јер се тиче самог идентитета ко смо ми заиста.

12. А ко смо ми онда? Јер не сећам се да ће негде бити написано, „а сада остаје пркос, инат и подела, а од њих најзначајнија је подела.“ Чини ми се да друкчије пише, „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав,“ (1Кор 13,13).

13. Исто тако, не сећам се да негде пише, „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и стајасте у порти сат-два; ожедњех, и стојасте у порти сат-два; странац бијах, и наставили сте да стојите у порти; Наг бијах; болестан бијах, у тамници бијах, али ви и даље достојанствено одстојасте у порти,“ (Мат 25, 31-36).

14. Ипак изгледа да пише друкчије, „А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми,“ (Мат 25, 31-36).

15. Сад, шта да се ради? Да се мења јеванђеље или да се мења наше превођење Литургије у стварном животу…

1 КОМЕНТАР

  1. Миланова теологија у петнаест тачака као да мирише на секташко прољеће.Мириси којим би Милан да освјежи србско православље као да заударају протестанским тезама закованим на београдским фиктивним црквама.Шта то Милан нуди свом незнабожачком роду?Обичајну безхрамну теологију ? Помиње он Турке , комунисте , фашисте и обезглављена времена када се није литургисало него паганило.И то нам као даје за примјер када наступе слична времена.Поручује нам да останемо кући и да бринимо о своме тијелу јер нам је и онако душа обезглављена.Оптужује Милан литургију за невоље које су дошле у виду вируса короне.Боји се он , иако то вјешто крије, оне фамозне кашичице која је подијелила србски род.И њој приписује кривњу за све и свашта.А шта је човјек без Бога и кашичица без Христа? Ништа! Тачно је да нас Христос неће питати о времену проведеном у порти али ће нас питати гдје смо ми то били када се је Он нама давао кроз Свету евхаристију.Шта ће мо Му рећи?Да смо остали кући и кроз пијанке и пјеваљке славили своју славу.Милан покушава да кроз теологију новог времена оповргне Јустинову теологију оног времена, и да збуњујући обичне вјернике , оправда млакост оних који су у времену и ове пандемије требали бити врући.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде