Увек када би се враћао у свој родни Призрен, доносио би многе дарове за цркве, школе и народ. Када се после 28 година коначно заувек вратио у Призрен, Сима Андрејевић Игуманов, вољени чика-Сима Призренац, велики добротвор и задужбинар, који је усинио сву српску младеж Старе Србије, у Призрену није било ни једне српске куће која од њега није добила на дар књигу, икону, кандило – сведочи Петар Костић, професор и ректор Призренске богословије, одличан познавалац црквено-просветних и културних околности, и њихов неуморни и непристрасни бележник.

Сима Андрејевић Игуманов

На Часној Трпези призренске Саборне цркве Светог Великомученика и Победоносца Георгија, поред дарохранилнице лево и десно, стајала су усправљена два повећа Јеванђеља, писана на црквенословенском језику. Масивне корице, оковане сребром, имале су две сребрне копче на ободу и пет медаљона на предњој страни. Око централног медаљона са Васкрсењем Христовим, била су распоређена друга четири са Јеванђелистима. Задња страна корица била је украшена кованим цветним орнаментима, док су четири стопице у угловима одизале положено Јеванђеље за око центиметар од површине Свете Трпезе.

Као ђак Призренске богословије, имао сам прилику да ова Јеванђеља, као најдрагоценије свештене реликвије, са страхопоштовањем држим у сопственим рукама, када смо их, ради чишћења, скидали са Часне Трпезе.

На првој страници, на којој је великим црвеним словима писало „Четвороевангелие”, ишчитавао сам краснописну посвету дародавца на рускословенском језику: „Симеонъ Андреевичъ за покой душе своегѡ сина Емануила”. Не сећам се да је било датума. Свој дар чика-Сима је приложио свакако после 1865. године, када се његов син Манојло упокојио.

Фотографија коју је аутор текста, свештеник Дејан Крстић, направио у време када је био ученик Призренске Богословије

Оба ова Јеванђеља, као и многе друге драгоцености, нажалост, неповратно су нестала у ватри 17. марта 2004. године, када су у подметнутом пожару гореле Саборна црква у Призрену, Епископија, Манастир Светих Арханђела, Црква Светог Спаса, Богословија, српске куће у Поткаљаји и широм Призрена.

Спаљена Призренска Богословија

Остало је, међутим, наше неуништиво сећање и љубав према дародавцу, као и сећање на љубав оца према прерано упокојеном сину, за чији покој је призренској цркви подарио ова два Јеванђеља.

Покушај албанских екстремиста да униште и главну Симину задужбину – Призренску богословију, по Промислу Божјем резултирао је, парадоксално, новим животом, који се из пепела родио.

Бог није допустио да запусти дом и угаси се огњиште Његовог угодника Преподобног Симеона чика-Симе Призренца

Обновљена Призренска Богословија

Имена Симеона Симе, Султане, Манојла, Магдалене, Неранџе, Андрије, Петра, Игумана Авксентија и Крагуја, свакодневно се помињу у две његове задужбине, у Призрену и Нишу.

У Писму митрополиту Михаилу, чика-Сима из Кијева пише:

„Ја сам рад да у Призрену ударим темељ од куд ће луче да сијају на све стране…”

Призренски богослови са о. Никодимом (Ђураковим) на гробу свог заштитника Симе Игуманова у манастиру Св. Марка у Кориши

Његове задужбине, данас, век и по после његовог упокојења, сијају лучама оних врлина којима је чика-Сима себе испунио – љубављу према Богу и љубављу према Отаџбини. Њега данас благосиља сав Српски народ, као што га, на помен његовог имена, благосиљају његови Призренци, речима: „Кости му се позлатиле!” А позлаћене кости оснивача и заштитника Призренске богословије почивају у порушеном Манастиру Светог Марка у Кориши крај Призрена, затрпане каменом миниране цркве, одакле нам, као из најскупоценије ризнице, „сијају на све стране” – и позивају на обнову.

Манастир Светог Марка у Кориши (некад)
Манастир Светог Марка у Кориши (сада). Испод ових рушевина налази се гроб чика Симе Игуманова

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде