Опомена из Девича: ”Ако нам не отму Косово, не губе ништа, ако га не одбранимо — губимо све”

0
81

„Онај ко напада Косово, ко жели отети туђе, ако не успе, ништа није изгубио. Али онај који брани, ако не успе — он је изгубио“

Овим речима опомиње нас мати Анастасија, игуманија манастира Девич на Косову и Метохији, док гледамо ту непобедиву светињу.

Она живи у манастиру од своје 12 године и ретко се појављује у јавности. На интервју за Спутњик пристала је када се, после дужег разговора са нашом екипом, уверила да су нам намере добре.

Одговор „чуварима“ Девича на питање — шта је Косово?

Моли нас да праштамо, јер ником више не верује, најмање новинарима.

„Док је КФОР обезбеђивао манастир, питали су ме шта је то Косово, рекла сам само кратко — ’Косово је Косово‘. За неке је то провинција коју треба отети од матичног народа, заузети је. А сви знамо да је теже бранити, него нападати“, уводи нас у разговор мати Анастасија иза зидина светиње, места молитве од 15. века, која је данас опкољена искључиво албанским насељима.

За неке друге, наставља Анастасија, Косово је полигон на коме одмеравају своје снаге и нимало их није брига ни за један ни за други народ.

„Није их брига ни за оне који чине неправду, ни за оне који је трпе. Они ту гледају само своју корист. Није их брига за оне којима је то све, којима је то земља њихових дедова, појам и срж постојања, којима, кад год нешто велико треба рећи, увек је Косово као изрека, симбол — ’равно као Косово‘, ’изгибосмо као на Косову‘, ’лепо и дубоко као Косово‘, симбол духовности, свега“, прича мати док се дивимо постојаности манастира који је сазидао Ђурађ Бранковић, тамо где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије.

Чуда Светог Јоаникија Девичког овде су доводила не само православне, већ и Албанце, све до 1999. године. Упркос свему што се догодило и током погрма и они поново долазе да се поклоне светим моштима.

Многи су после молитве над његовим моштима, које се чувају у манастирској цркви, прогледали, непокретни проходали. Чуда Светог Јоаникија Девичког овде су доводила не само православне, већ и Албанце, све до 1999. године, када је опљачкан, и када је разбијена плоча на кивоту са моштима Чудотворца, а иконе оскрнављене.

У погрому 2004. године око хиљаду албанских екстремиста насрнуло је на светињу и спаљена је у присуству војника КФОР-а. Монахиње су, тек под претњом силом, напустиле свој дом, али су се убрзо и вратиле. И не намеравају да одлазе.

„Како пробудити оне који спавају? Оне који су наизглед будни и раде на штету свог народа, њих треба онемогућити. За све се више боре, осим за своју земљу, за свој народ који страда. Ако би смо ми урадили оно што је потребно за опстанак цркве и њеног народа на овом простору, онда би све остало дошло као поклон“, каже мати Анастасија.

У последње време се инсистира на томе да се коначно, брзо реши Косовско питање. Чули смо чак и предлог једне Американке да се цркве преместе на неко друго место…

— Можда немам праву стручну реч за тако понижавајући предлог. Сви знамо да то не може да се уради, да се неће урадити, али са тим предлогом нас неко, ко год он био, понижава. А и сва та убрзања, шта раде спортисти на терену, кад се убрза ритам, сви убрзавају, убрзавају га они који желе, убрзајмо и ми. Одговоримо на та убрзања, одговоримо им, дочекајмо њихову лопту и вратимо је натраг онима који су је послали.

Без борбе се ништа не може; ако је цар Мурат знао да се не може задобити туђе, „на душеку све дуван пушећи“, морамо и ми то знати, као Хришћани много више. Није ни грех ни неправда стајати свој на своме и бранити се, ако до тога дође. Зашто смо ми то заборавили, зашто нисмо урадили оно што су наши дедови и прадедови? Рецимо и да цркве преместимо, а шта ћемо са костима наших предака, косовских јунака, уопште наших предака? Оне зраче. То што су порушили споменик, он је камен, али њихове кости су ту.

Ваш свет сада је овај ограђени простор, али знамо да је манастир некада био, а и сада је јако богат земљом. Да ли ишта од тога може да се обрађује, од чега живите?

— Манастир Девич има највећу површину на Косову од свих цркава и манастира, 18 хектара обрадиве земље и 30 хектара шуме. Добијемо нешто дрва за огрев као донацију, нешто докупимо, а гледамо како се из манастирске шуме свакодневно одвозе дрва на продају. Сада смо углавном упућени на овај круг порте, иза зида имамо мало баште, поред 18 хектара обрадиве земље.

Обновљена су два конака, под и кров цркве, добили смо нешто од Републике Србије, нешто од народа. А имали смо обећање да ће се обновити све што је уништено. Само то је један од многих доказа да се ништа не ради и да обећања нису ништа, јер су празна, било од кога долазила.

На економији је потребно оградити 4 хиљаде метара, али лакша ограда била би преко ноћи уништена, ако би се посејало, било би преко ноћи прегажено. Тамо играју фудбал, секу растиње и напасају своју стоку. За ограду која би колико толико значила, то би био једино зид, али за то нема средстава.

Рођена сам у Ваљевском крају, али се поносим да кажем да сам са Косова. Када критикујем људе у ужем делу Србије, и ово је Србија, онда имам права на то. Свако мало боље стојеће домаћинство могло би платити један метар зида, то је 4 хиљаде домаћинстава. Зар је то много? То не би било ништа, а манастир би имао своју ограђену економију удаљену одавде један километар.

Албанци су пре рата често долазили да се поклоне моштима Светог Јоаникија, да ли и сада долазе?

— Врло ретко, пар пута годишње.

Како реагујете на њих, сваки је човек слика божија, али опет, с обзиром на сво страшно искуство које сте преживели?

— Годинама се човек труди да у другом човеку види човека, али то понекад није лако. Таман мислимо да смо близу циља, они ураде нешто да нас врате на почетак. Не можемо ми рећи да их мрзимо, шта имамо од тога да их мрзимо?

Нека француска новинарка била је упорна да зна јесмо ли ми њима опростили. Али то није била тема! Ето, рецимо да смо им опростили, хоће ли они због тога бити мањи злочинци? Њима треба објаснити да не чине то што чине или их спречити. Питамо се како, како год, онако како мора. Онај ко чини зло, мора се спречити, то је све. Нема никакве везе да ли смо ми њима опростили или нисмо. Ми тражимо заштиту од њих. А како? Онај ко је за то одговоран, зна која су то средства.

Познато је да сте имали посебан однос са патријархом Павлом, да је он радо долазио овде, био је ваш епископ више од 30 година. Да ли размишљате шта би он рекао сада у овом убрзаном тражењу решења за Косово и Метохију?

— Он би, као прво, рекао да је човек и његово спасење највредније на овом свету, испред грађевина, испред свега. Али шта се из тога закључује — човек који је на то спреман, он је спреман на све. Човек који живи по Богу, он ће урадити све на добробит свога народа. Свети апостол Јован каже: „Ако неко каже — ’ја волим Бога‘, а брата свога мрзи, лаж је. Кад не воли брата кога види, како ће волети Бога кога не види?“. Тако нам је ова земља школа. Човек прво воли и штити своју породицу, па свој град, онда своју земљу, па цео свет. Али прво воли своју породицу, не може рец́и — ’ја волим цео свет‘, а оставити своје. Не можемо ми рећи — ’ми смо добронамерни, ми хоћемо са свима мир‘, а оставили смо свој народ да страда на овим просторима, не указујући му скоро ни најмању помоћ.

Док смо се упознавали рекли сте ми да би било добро када би се нашим људима омогућило да се врате. Који би то морали да буду услови да се човек коме је глава била два пута у торби врати овде?

— Држава народа коме припада дужна је да га заштитити на сваком месту, чак и на туђој територији, а камоли на својој. Кажемо да је немогуће, ништа није немогуће. Ви рекосте да се чини да је сада овде сигурније. Замислите, дође неко и, без икаквог права над нама, свеже вам руке. Пролази време, некад буде боље, ослободи нам једну руку. А ми срећни, па не помишљамо да није имао права везивати нам руке. Сада смо срећни што можемо, не баш безбедно, сести у ауто и отићи у Митровицу. Најчешће незапажени, али понекад и са разним гестовима, било да је то претња или усхиц́ење због нечега што се може очекивати у наредном времену, наравно, на нашу штету. Али ако будемо с Богом, Бог ц́е бити с нама; ако Бог буде с нама, ко ће против нас?!