“Смисао читавог догађаја који је зауставио свет на тренутак је да се затворимо у своје срце, да погледамо у своје умове и да се спустимо у своје душе, да проблему приступимо са најдубље стране. Да видимо шта смо ми то погрешили на личном плану и као заједница, у чему греши овај свет” – рекао је Епископ диселдорфско-немачки Григорије о епидемији вируса COVID-19 и ситуацији која је задесила планету.

Говорећи о људима који су се вратили из дијаспоре својим родним грудама, владика Григорије је позивао на разумевање.

– Нама у дијаспори није лако. Наши ближњи су тамо негде. Ми се овде уздамо у најбољи здравствени систем у Европи. Али треба да разумемо оне који су потрчали да се врате ближњима у Србију, у Црну Гору, у Босну и Херцеговину, у Хрватску. Треба да схватимо да је међу њима највећи број оних који немају здравствено осигурање у овој земљи. Треба да разумемо људе, а не да их оптужујемо – истакао је владика Григорије.

Он је потом истакао да су многи људи у психолошкој кризи притиснути неизвесношћу и бригом.

– Говорим о заразном вирусу који је проблем за цео свет. Сасвим је нормално да смо тужни што не можемо да идемо на литургију, која је сама суштина нашег хришћанског постојања, јер се тако сједињујемо са Христом и једни са другима. Колико год је то тешко, то не сме да буде извор очајања… Наш Господ је на горим искушењима постио 40 дана и био пред искушењима. Оно што је важно је да видимо да је он тамо сам и да је у осами себе припремио за искушења која ће му поставити непријатељ човеков – ђаво. То може да нас поучи да у овим данима када смо изоловани једни од других, не што једни друге не волимо, него баш због тога што волимо, у ово време одвајамо се једни од других из љубави.

Није ли добро да погледамо мало себе унутра, себе у души, себе у срцу, себе у мислима?

Управо због тога, Владика Григорије сматра да је ово прилика да се најпре увиде, а потом научи из сопствених грешки.

”Смисао читавог догађаја који је зауставио свет на тренутак је да се затворимо у своје срце, да погледамо у своје умове и да се спустимо у своје душе, да проблему приступимо са најдубље стране. Да видимо шта смо ми то погрешили на личном плану и као заједница. У чему греши овај свет. Видимо како се у тренутку све зауставило. Неко би рекао да је ово Божје допуштење, неко да је од слепог миша, неко да су криви Кинези, неко Американци… Треба да поставимо ствар да нико други није крив осим нас. Не смемо себе да извлачимо из кривице”.

Како каже, све може да се посматра као тренутак када је Земља застала.

– Сад смо забринути за организације, фирме, клубове, куће, аутомобиле, а у суштини све је то бесмислено када видимо да људи падају као снопље и умиру једни за другим. Кад видимо да смрт куца на вратима сваког дома. Кад видимо да је и савремена медицина за тренутак, надамо се, потпуно немоћна. Потребно је да се запитамо – није ли добро да свет мало застане? Није ли добро да погледамо мало себе унутра, себе у души, себе у срцу, себе у мислима? Није ли добро да се запитамо да нисмо мало једни друге заборавили и почели једни друге да газимо?… У овом тренутку су само стале наше уобичајене навике. Ово је тренутак да се запитамо да ли су све те навике добре? Да ли можемо да их се одрекнемо?

Човек који покаже жртвену љубав има прилику да преокрене стар. Да буде макрокосмос у микрокосмосу. Да буде велики човек.

Говорећи о својим личним осећањима, навео је пример шта је помислио у једној преписци са монахом у Америци.

”Написао сам: “Волео бих да у овој ситуацији када други људи умиру умрем и ја, само ако бих знао да ће овај свет бити бољи него што је био до овог часа”. Морам да признам да не желим да умрем и не желим нико да умре. Сви воле да живе. Овај догађај је велики испит за све нас да схватимо колико нам је важан живот и колико је страшна смрт. Да схватимо колико нам је важна литургија”.

За крај је имао једну веома важну поруку за све.

– Погледајте како смо посматрали ствари док су се догађале у Кини, као да су се догађале на другој планети. Већ кад је почело да се збива у Италији, ми смо се забринули. Али кад то долази пред наше домове и у наше породице онда се забрињавамо још више. Није ли то она себичност која нас је научила да не схватамо да је сваки човек на земљи наш ближњи? Да је овај свет толико мали? Да је свет мала честица, микрокосмос у макрокосмосу. Човек који покаже жртвену љубав има прилику да преокрене ствар. Да буде макрокосмос у микрокосмосу. Да буде велики човек – истакао је владика Григорије.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде