Пише: Ливијо Томислава Маријан
гркокатолички ђакон

Углавном, благо речено, расте својеврсна хипертензија или хистерија помало религиозне психопатологије. Зато бих хтео најискреније поделити своје размишљање првенствено својој браћи хришћанима, било које цркве или обреда (римо-, грко-католици, православни, протестанти).

Ливио Маријан

Јеванђељем против производње атеиста

Прво и основно мерило или критеријум наше хришћанске вере је Еванђеље. Оставите се сентименталних инстант молитвица и светих чаробних штапића. Читајте Јеванђеље, то је реч самога Бога. Исус Христос је жива Реч Божја. Тамо је све јасно речено и о животу и о смрти и о вери и о молитви, о односу према Богу и ближњему. И о спасењу.

Свети Јован Златоусти је дао растопити златне олтаре и путире да би се нахранили гладни, подигле болнице и помогло зараженима у Цариграду за време епидемије.

Верујем да сваки хришћанин има у кући Библију, или барем Нови завет и псалме. Некад је добро оставити и молитвенике (на крају крајева написали су их људи) и једноставно читати и молити из саме Речи Божје.

Огромна већина нас НЕМА ПОЈМА о вери у којој смо крштени. Никад прочитали Јеванђеље. Као гуске у магли. Стварамо свог властитог бога, своје мишљење, своју властиту религију. И тако саблажњавамо друге, производимо атеисте. Најпре упознај, научи основе своје вере. Потруди се.

Помоћ ближњем, а не “show program” религиозности

У временима оваквих криза у историји, свети и велики хришћани нису кукали како не могу до цркве и на богослужење, нити тражили магичне и инстант формуле. Не! Него су се максимално трудили помоћи и спашавати први и основни Божји Храм, а то је према Исусу наш ближњи, а то су сви људи: прво ја сам, онда ближњи око мене, онда заједница у којој живим, а онда сви људи на свету.

Св. Јефрем Сирин је умро у Едеси (Сирија) у 4. ст. за време куге бринући се о зараженима. Свети Јован Златоусти је дао растопити златне олтаре и путире да би се нахранили гладни, подигле болнице и помогло зараженима у Цариграду за време епидемије.

Свети Максимилијан Колбе

Свети Максимилијан Колбе је у Аушвицу као свештеник тешио сузатворенике и на крају сам страдао у гасној комори јер се добровољно понудио умрети уместо једног човека који је тај дан био одређен за погубљење. Није имао ни олтара, ни свеће, ни светих сличица, нити је у логору служио литургију…

Света Мајка Тереза је мало говорила, није кукала и слала около сличице и молитвице за „хитну помоћ“ својих личних проблема, своје породице или свог албанског народа, него је у далекој Калкути дала све од себе да помаже умируће, одбачене, гладне, болесне. И нико од њих није био непослушан грађанин, нити се сукобљавао с властима, нити изводио “show program” од своје религиозности. Нити викао да је ово казна Божја, а нити пљувао по другима око себе. Они су служили Богу и своме ближњем. И достигли светост. Зар смо ми већи, паметнији и бољи од њих?!

Сами смо одговорни за недаће света

Говорити да нас Бог кажњава или да је ово време владавине ђавола је врло опасно и заправо безбожно. Кад су Исуса питали за време Последњег суда рекао је да ни он то не зна, него Његов Отац, Бог. А ми као знамо… Бог је себе објавио првенствено као љубав и добар Отац. А нама је препустио слободу да будемо као Он или да не будемо као Он. И дао нам је и 10 заповести, и заповести љубави и све битно нам рекао.

Наши обреди, наше цркве и храмови, свети предмети, слике, кипови – све су то само средства до Бога, а не сам Бог. Бог ти је првенствено у срцу и души јер си крштена душа, други Христос

Зато смо за недаће и нереде своје и света најпре ми сами одговорни. Нико нам не брани да будемо добри, поштени, несебични, савесни. То је наш проблем или наш избор. Од појединаца, до друштва, народа и света. Бог нас једноставно пушта да бирамо. Па што изаберемо, то имамо. Бог увек с љубављу чека. Он гледа на наша срца и наше понашање, а не оно спољашње. Не наше представе, маске.

Верски обреди су средство а не циљ

Многи су од средства направили циљ, идоле, идолатрију. Кад су Хебреји изашли из египатског ропства у слободу, па кад им је одговорност слободе постала тешка, онда су направили златно теле и клањали му се као Богу. Да, лакше је и себичније, него слушати заповести Невидљивога Бога и поштовати Га у брату човеку. Бог се на то расрдио.

Наши обреди, наше цркве и храмови, свети предмети, слике, кипови – све су то само средства до Бога, а не сам Бог. Бог ти је првенствено у срцу и души јер си крштена душа, други Христос. Где је данас Бог, Његов храм, Његов лик? У брату болеснику који пати, немоћном старцу, у твом укућанину и суседу, тамо где се медицинско особље бори за живот људи користећи таленте и знање које им је Бог даровао, тамо где се полицајци и војници труде држати ред, мир и сигурност свих… где год се неко труди сачувати достојанство човека који је слика Божја.

Наша је света дужност поштовати то. Христос је рекао: Што сте ближњем учинили, мени сте учинили. И то ће нам бити суд, а не молитвице које смо ‘шеровали’, колико светих и сладуњавих постова смо около слали или осуђивали друге како и колико верују, како се и за шта моле. Ако не можемо у Цркве, на Мису или Литургију, а не можемо, онда се молимо Богу сами, кући, у Духу и истини, каже Исус: „Ти се затвори у своју собу и Отац твој који је на небесима видет ће…“, како рече Исус. Бог је допустио у Старом завјету да се Израелцима сруши храм више пута и пустио их у прогонство Вавилона. Имао је неку педагогију: и пустиња има неку педагогију и смисао. И свети оци су се повлачили у пустиње и шпиље да би сами били с Богом, да буду сами са собом, далеко од катедрала и литија тадашњих градова, све зато да буду што интимније и ближе Богу.

Дезинфекција цркве Св. Стефана Бугарске Православне Цркве у Истанбулу (фото: Умит Бекташ / Reuters)

Ко зна, можда је Богу дозлогрдла наша лежерна, формална, ритуална и често површна побожност, па нам је све то одузео и позвао нас у пустињу да дођемо к себи и пронађемо Њега. Ако га не нађеш у дубини своје душе, срца, савести и у ближњему, нећеш га наћи ни у путиру на олтару, ни у киповима и иконама, ни светим водама, ни обредима… каже свети Јован Златоусти. Па одговоримо на тај позив. Повуцимо се у своју пустињу у ово време. Исус Христос се као Син Божји повукао у пустињу на пост и молитву. У самоћу, далеко од Храма у Јерусалиму. Јесмо ми бољи од њега? Можда нам је баш ово најбољи Часни Пост икад. Или бар најбоља шанса. Чезнимо за окупљањем у цркви и светим сакраментима, али схватимо ово као чишћење и припрему за то. Можда нас је Бог ставио у стање поста од богослужења и сакрамената јер нам жели нешто рећи…?!

Свети не изводе ”show” мимо Бога

Зато се смиримо, станимо на лопту и уозбиљимо. Одрастимо. Нађимо своју пустињу. И молимо искрено и поштено. То нека буде наше духовно богослужење, наш обред и побожност ових дана. Будимо једноставни и нормални јер Бог је једноставан и нормалан. Будимо и ми: Повуцимо се барем ујутру и увече на јутарњу и вечерњу молитву, прекрстимо се, изрецимо наглас и искрено ВЕРОВАЊЕ (размислимо о свакој  ставки и колико верујемо то што говоримо), прочитајмо један или више псалама свако јутро и вече, одломак из Јеванђеља или Посланица. Добро размислимо шта нама посебно свака прочитана реч говори, како поправити свој живот у складу с тим, покајмо се и донесимо неку добру одлуку за живот, конкретну и једноставну. Нпр. „Данас ћу пазити на језик, што говорим, пре него уста отворим. Нећу судити, осуђивати, паметовати, наваљивати…”

“Измолимо Оче наш за себе и за све живе и мртве: за сав свет, све људе, за све народе, за све болесне, невољне, за све који се муче у борби против ове епидемије. Не заборавимо: молимо Оче НАШ, а не Оче МОЈ. Престанимо с тим „ја, ја, ја, моје, моје, моје“ психологијом. Опростимо свима све и молимо Божји мир и благослов на свих и на све. И онда се вратимо својим свакодневним личним, пословним, породичним, друштвеним дужностима и то што смо молили преточимо у стварност. Мање блебећимо, а више радимо. И више од тога нам не треба. ОК, ако нам је то потребно и ако смо навикли: Упалимо свећу пред крстом или иконом, запалимо тамјан, поклонимо се на коленима или до земље, пољубимо крст.

Али најприје средимо своје срце и савест и схватимо да то нису магичне чини с инстант учинком него само помоћна средства да будемо достојни Бога и да будемо као Он. А ОН је свуда: у мени, око мене, у ближњему.

Измолимо Пресвету Богородицу и свеце и анђеле, да се моле с нама и за нас да све ово искрено и добро извршимо. Али не издвајајмо их из контекста. И они се клањају Богу и пред њим моле, а не луњају около и изводе свој неки властити “show” мимо Бога, нити су они Бог. Они су то што јесу јер су се клањали Богу. Не будимо „паметнији“ од њих јер нисмо. Препоручујем вам уз псалме и Јеванђеље: Литаније Срцу Исусову, Имена Исусова и Свих светих. Ако ишта, молите „Слава Богу на висини“, „Тебе Бога хвалимо“, „Блаженства“, гркокатолици још и молитве Царе небески, Свети Боже, Акатист, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј мене грешнога“ или „помилуј нас грешне“.

И не надајмо се да су то магичне формуле. Радије се бринимо да то искрено изговоримо и живимо у складу с оним што смо изговорили. И не филозофирајмо без везе. Бог је једноставан. Нормалан. Будимо и ми. Бог није фанатик, ни теоретичар, ни досадњаковић.

Ми хришћани смо многе саблазнили

И још нешто. Не наваљујмо на оне који не верују. Не осуђујмо, не судимо, не засипајмо никога својим проповедима. Насиље и вера не иду скупа. Свако у слободи своје савести и свога срца треба наћи свој пут Богу и одговорити на њега. Не волимо ми више своје ближње него што их Бог воли. Сваки човек има свој пут, своју личну историју, своје ране, сумње. Муке.

Многи су управо далеко од Бога јер смо их МИ ХРИШЋАНИ САБЛАЗНИЛИ својим нехришћанским понашањем.

Рекао је свети Фрањо да проповедамо стално, али само понекад и речима. Значи живимо што верујемо, а мање говоримо. А најмање прозивајмо, моралишимо и судимо. Ко смо ми да икога судимо? Суд је Божји. И нама ће Бог судити. Не за туђе, него наше лично понашање. Остаје нам само: љубав, праштање, кајање, милосрђе и призивање благослова Божијег на све људе, животиње и природу, цели космос. И Бог мира биће с нама!

Нека вас све прати Божји мир и благослов.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде