Пише: јеромонах Димитрије (Плећевић)
Игуман Манастира Тумане

У овом за савременог човека тешком тренутку јединство вере много значи. Оно нас уверава да нисмо сами нити остављени. Бог је са нама и наша браћа и сестре у вери такође. Јединство почиње, али се нипошто не завршава на декларативној припадности, већ на делима, која у овим данима треба да красе свакога од нас. Пре свега ИМАЈМО РАЗУМЕВАЊА ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ.

Не носи се свако са овом ситуацијом на исти начин. Нису сви довољно снажни да се идеално понесу. Зато помозимо им! Благом речију, топлим осмехом, радосним приступом. Људи су усамљени и то је страшна епидемија нашег времена. Док у празно гугламо да убијемо време, сетимо се “тих малих и самих” позивом, поруком и много ћемо урадити- јер ће осетити да нису остављени и презрени. Говоримо о љубави- покажимо је, будимо њени носиоци. Не штедимо је за себе, јер таква она ничему не вреди. Има много начина да је искажемо на прави хришћански начин- настојмо на томе!

Пост је – постимо, али не са хистеричним читањем декларације, већ са пажњом и свешћу. Уздржавамо се од хране, одлично. Уздржимо се од љутње на ближње, осуђивања, пребацивања, гунђања. Будимо и не нападни према онима који не посте, не прождиримо их, не претимо им са “свих девет кругова пакла”. Покажимо им да је пост слободан живот у уздржању по љубави, а не по морању.

Оставимо се строгоће према другима и почнимо поштено, људски и одговорно да преиспитујемо себе.

Учинимо време ових тешких сунчаних дана животним, управо у име вере којом се прсимо и поносимо. Купујмо добро и себи и другима, управо добро чинећи.

Старијима око нас, посебно онима који не излазе, упутимо позив, дотуримо свеж колач, питу или било шта друго.

Гест љубави није заразан, он исцељује.

Препуњене магацине и полице са радошћу уштинимо за оне који су у оскудици, гладне, остављене, а свако их има у својој околини. Дела љубави живе, трају, сведоче Бога. Освежимо њима и наш живот и нећемо осетити изолацију већ само радост. То је рецепт за свакога од нас.

И истински молимо и дарујмо опроштај. Коментаришемо свештество због (не)свећења васкршње водице, уместо да добротом и благошћу освештавамо себе.

Ево прилике да напокон смисленом учинимо литре богојављењске водице. Кропимо дом, узимајмо је ујутру уз молитву и видећемо колику моћ јој је дао Господ. Кадимо кућу, тамјан сме на улице. Њиме ћемо благословити простор и оприсутњити благодатно позвање на молитву. Мирисом благодати понесени окадиће и комшије. Онда ће наша улица миомирисати и наставиће се свети низ још даље. И тиме ће се пројавити Бог.

Идемо даље, храбро, са вером, напред, изолација више није затвор, већ слобода чињења добра. Покушајмо, не кошта, а много вреди!

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде