Foto: Zoran Ilić/RAS Srbija

Владика каже да заповест „љуби ближњег свога“ треба да нас води кроз ова смутна времена, па макар се, накратко, одрекли литургије која је срж хришћанског живота. Јер на тај начин ћемо, истиче наш саговорник, спасавати и себе и друге.

Како бисте упоредили начин на који се Немачка бори против пандемије, а с друге стране, како то ради Србија?

Заиста је тешко поредити Њемачку – економски али и демократски веома развијену земљу – са Србијом, која у оба ова домена каска за савременим свијетом. Што се пандемије тиче, у Њемачкој су тренутно на снази умјерена ограничења кретања, далеко умјеренија него што је то, рецимо, случај са Србијом. Али морамо ипак имати на уму и чињеницу која је, вјерујем, кључна када су у питању различити приступи и мјере које предузимају поменуте двије државе у вези с кризом која је захватила читаву планету. Наиме, Њемачка има један од најбољих и најразвијенијих здравствених система у свијету, и самим тим може себи да приушти и нешто „опуштенији“ однос према ширењу пандемије, будући да су смјештајне могућности у болницама велике, баш као и остали медицински ресурси. Када је посриједи реакција грађана у овој ситуацији, многи мисле и да је разлика у менталитетима пресудна – то јест да ће се Нијемци увијек придржавати препорука и савјета надлежних институција, док то није увијек случај с нашим људима, међу којима неријетко има знатан број оних који пренебрегавају препоруке и олако схватају читаву ову кризу и тиме угрожавају и себе и друге. Међутим, ја не сматрам да је овдје у питању драстична разлика у менталитетима, а тај свој став бих поткријепио и запажањем једног нашег човјека који се родио и готово читав свој живот провео у Њемачкој, а један дужи период је живио и у Србији. И у једној и у другој земљи радио је као угоститељ те је стога имао прилику да се добро упозна с менталитетима оба народа. Једном приликом сам га замолио да ми опише евентуалне менталитетске разлике између Срба и Нијемаца, а његов одговор је за мене био неочекиван. Он је заправо истакао да разлике готово и не постоје у понашању Срба и Нијемаца у кафани, али у свакодневном животу сваки Нијемац и те како има свијест о могућим посљедицама свога неодговорног понашања, док наши људи ту свијест понекад уопште не посједују јер код нас често изостају санкције од стране надлежних институција за неодговорно понашање појединаца. Стекао сам стога утисак да драконске мјере које се уводе у Србији у вријеме ванредног стања управо и јесу посљедица наведеног непоштовања закона у нормалним околностима, то јест оне су резултат одсуства свијести о малочас помињаним посљедицама неодговорног понашања, и то како код оних који закон крше, тако још више код оних који би закон требало да спроводе. Отуда не треба да чуди што сада имамо апеле власти који се не уважавају, а потом и увођење још строжих мјера, које, колико видим, воде до стварања све већег притиска али не и до постизања жељених резултата.

@DW
Deutsche Welle

Људи су у страху, паници, коју надлежни појачавају својим изјавама. Плашили су нас чак да нас чека „италијански и шпански сценарио“. Да ли је то начин да се грађани дисциплинују, или би требало да комуникација ипак буде другачија?

Комуникација би свакако требало да буде другачија. И вјерујем да би мање драматичности и, с времена на вријеме, неке неразумљиве духовитости (јер нема ништа неумјесније од покушаја духовитости у вријеме које није прикладно за то) у изјавама представника власти и надлежних институција, а више тачних и благовремених информација било далеко више од користи самим грађанима Србије. Ако ништа друго, макар би им улило више повјерења у људе који предводе ту важну битку и у оно што они предузимају када је посриједи заустављање ширења вируса. Свједоци смо, несумњиво, и једног културолошког феномена новога доба, а који се тиче општег губитка повјерења – ми све више губимо повјерење не само према онима који владају већ и једни према другима, и отуда потреба да се то повјерење међусобно ојача и учврсти, макар у оваквој ситуацији, како бисмо поново почели вјеровати једни другима и како бисмо се почели осјећати сигурније и заштићеније. Не смијемо, наиме, сметнути с ума да неповјерење рађа подозрење, из којег може да се изроди свакакво зло, а повјерење рађа наду из које може да се настане много тога доброга.

Док се свуда у свету, па и у најразвијенијим државама, отворено говори о неспремности здравствених система за борбу са актуелном пошасти, код нас је ситуација другачија. Новинари су чак и хапшени „због ширења панике“ указујући на недостатак и неадекватну заштитну опрему здравствених радника. Како онда грађани могу да имају поверење у државу која ућуткује оне који указују на проблеме?

Истини за вољу, у почетку јесте потцијењен могући интензитет пандемије, али Србија није једина земља која у почетку није схватала озбиљно кризу која је била на помолу. Како год, без обзира на то што су посљедице таквог понашања одговорних институција и те како дошле на наплату, сада би ипак у првом реду требало да се усмјеримо на садашњи тренутак и на то како да са што мање посљедица изађемо из њега, јер од претресања онога што је већ прошло и на шта више не можемо да утичемо – у овом моменту засигурно нема никакве вајде. А хапшење оних који указују на проблеме ни у ком случају не би смјело да долази у обзир. Развијене западне демократије су ионако с правом забринуте због непрестаног смањења слобода у српском друштву.

Епископ диселдорфско-немачки Григорије

СПЦ доскоро није имала јасан став о одржавању литургије, међутим, то се променило проширењем полицијског часа током викенда. Сада поново имамо захтев за отварањем цркви током прославе Васкрса. Буни се и одређен број верника тражећи да се врата цркве током литургије отворе. Шта бисте им поручили?

Оно што сам и до сада поручивао – да се стрпе, да послушају препоруке својих надлежних епископа јер ова ситуација неће довијека трајати. Одиста не разумијем људе који вјерују да ће „зарадити“ спасење тако што потенцијално угрожавају здравље и животе својих ближњих. Веома је важно да сада сви покажемо трпељивост, разборитост и сложност а не да се, увијек увјерени да смо ми у праву а да други то нису, стављамо изнад одлука епископā па и изнад самога Христа. Христос, дакле, од нас не тражи нападну побожност, коју ћемо демонстрирати побуном против препорука да се привремено не посјећују богослужења, или истицањем потпуно погрешног увјерења да је наше спасење тим истим препорукама доведено у питање, нити ће нам пак узети за зло то што неколико недјеља нисмо могли да одлазимо у храмове. Напротив, Христос прозире и познаје наша срца и оно што је у њима скривено, и жели да своју побожност исказујемо управо кроз та иста срца и да је носимо и чувамо у њима.

У готово свакодневном обраћању надлежних, укључујући и председника Србије Александра Вучића, одговорност за повећање броја заражених сваљује се на грађане. Прво на оне који су почетком пандемије дошли у Србију, а сада на све, због недисциплине, иако се мали број њих не придржава прописаних мера. Да ли на тај начин власт жели да скине одговорност са сопствених грешака, од почетног исмевања вируса, па до затварања кафића и кладионица 10 дана након што су „затворени“ пензионери?

Као што сам већ рекао, и власт и грађани би требало да коригују своје понашање. Првенствено власт. И овдје бих нагласио да су те корекције нужне како у нормалним тако и у ванредним околностима, јер су те двије равни, као што сам већ истакао, узрочно-посљедично повезане.

Како ће, према вашем мишљењу, свет изгледати након пандемије? У ком правцу ће ићи? Да ли ћемо из свега овог извући неку поуку?

Не знам да ли ћемо извући поуку (мада бих волио), али знам да смо прије свега неколико недјеља јурили за обавезама, за послом, и да смо уживали у животу не мислећи о томе да ће једнога дана наступити крај. Сада пак имамо више слободног времена и стога чешће мислимо о смрти, а запитали смо се и шта је то стварно важно, шта је то суштинско у нашем животу? Ријечју, коначно немамо изговор да се не вратимо и поново обратимо Богу, и то не само језиком него и срцем, у којем увијек има мјеста за њега. Сем тога, наш живот овдје на земљи је диван, али је прожет смрћу и стога смо сви позвани да се – док корачамо кроз живот и ка животу – понашамо благоразумно. Били смо, изгледа, заборавили на то да смо само гости и путници на овоме свијету, али нас је немилосрдна болест опоменула и још увијек нас опомиње да је све на шта смо се до сада ослањали пролазно. И успјех. И новац. И ближњи, чак. Све, сем Господа Животодавца, који нам говори: Не бојте се! Јер Он је увијек с нама, чак и када ми нисмо с њим, Он је с нама и онда када ми не мислимо на њега, и Он је тај који нам говори да се не плашимо и да ће све ово проћи. Надам се да све те важне спознаје нећемо заборавити убрзо након што се ови дани кризе окончају.

 

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде