1. Средњовековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет векова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим местима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни).

2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити речи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. века митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у време Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да деца виде где се Његош школовао – право у цркву са њима.

3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње деци донео троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нисам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!)

4. Следеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје време једном од седишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове две школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева песма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних дела Његошеве штампарије, боље ће разумети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овде моного дуже пре Првога рата и чувене 1918!

5. У време књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских дечака и чак 12 (!) девојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лек против националистичке нервозе која болесно дели стварност на ”црногорску” децу и ”српске” попове…

То су дакле први кораци нашег школства у 19. веку. За њима следи историја богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог светског рата богословље (веронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. После Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска деца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и деца православаца, с тим што су она уместо слободног четвртка имала слободан петак, а верску наставу изводио је њихов вероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама где је био већи број муслиманске деце.

Ово кратко подсећање би могло да стиша страсти по питању присуства деце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко верујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу заменили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону децу и оне родитеље који су хтели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су деца дошла испред попа или хоџе. Напротив.

Убеђен сам да би сваки просветни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако верујем да не би настала бежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или песма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и верске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ верницима.

Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика веронауке у школама; ако овде јасно видимо да су нам настанак и вековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту децу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и верске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумевања.

Незнање писмених људи у вези коленопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака…

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде