Фото: Јован Видаковић

Христо Јанарас:

Наш проблем данас: разумевамо и живимо црквени догађај са претпоставкама религије, не Цркве.

Не ради се о нашем избору; „религизацију“ нам намеће збирни начин мишљења (менталитет) и бића (организовање и руковање животом), тј. наша глобализована политичка „парадигма“.

„Парадигма“ је индивидуалистичка: у њој се истина схвата као индивидуално разумевање, врлина као индивидуална етичка дисциплина, Црква као управни организам, проповед као идеолошка пропаганда, богослужење као награде достојна обавеза. Она спасење разумева као индивидуално, вечно осигурање, свете тајне као магијске обреде, епископа као управног директора религијске установе, синод/сабор као штаб управне координације религијских служби институције.

Врло је тешко познати, пронаћи и живети Цркву као догађај спасења (живота слободног од времена, простора, пропадљивост и смрти). Међутим, рађа се питање: Одакле почети покушај повратка изворности?

Од проповеди? Али она је данас врхунски израз индивидуоцентричности: преиначила се у пропаганду, у покушај да (се) убедимо у сушти живот логичким аргументима и моралнопрактичним подстицањима.

У Цркви све функционише на „начин“ живота: семе, клицање, плодоношење.

У Цркви истина се „рађа“, не учи се, не разумева се, не рекламира се. Упореди семе жита, зрно горушично.

Човек се рађа у догађају спасења, па је прва ствар то да постоји један „отац“ који ће нас родити у „целовитом“, интегралном, слободном постојању. То значи да у црквеној оптици, све почиње од епископа. Међутим, најпрвија емпиријска потврда је да данас функција очинства епископа не само да не може да постоји, него је избрисана и свест о потреби да он постоји.

Фото: Јован Видаковић

Сви, саморазумљиво, схватамо епископа као носиоца управних одговорности, „предстојатеља“ међу старешинама (презвитерима), као слику (икону) са обрасца понашања (привржености, заинтересованости, бриге, саветâ). Немоћни смо да у потпуности схватимо, помоћу емпиријских искустава, реченицу Апостола Павла: Можете да имате хиљаде учитеља (васпитача) у Христу, али не и много отаца, јер ја вас у Христу Исусу родих. Изгледа да се у потпуности изгубила могућност на се емпиријски позовемо на епископа као нашег родитеља.

Без стварног реализма очинства епископа губи се (коренито се отуђује) и црквени појам синода.

Сабор/Синод се данас разумева, скоро саморазумљиво, као управни савет организма са општим интересом – он даје практична решења за проблеме, и нико не разумева да Сабор епископа побеђује смрт.

Историјски разлози (што ће рећи: световне логике) усталили су епископ облачи одору власти, и то некадашње највише светске власти: хаљину и инсигније римског царства. И тамо где Цркву признаје државно законодавство као ”владајућу религију”, епископ се бави руковањем државних грантова, организованих имовинских поседа, моћи новца дохотка и вишка.

Како ће у грех пали расипник, блудница или разбојних сваке епохе да се сучели са златотканим лутком као својим ”оцем” и даваоцем живота вечног?

Грешка је, односно „грех“ (промашај који скреће од живота и „изобиља живота“) да процењујемо и да осуђујемо данашње епископе, због тога што се међусобно боре за светску власт, понашају се као принчеви и феудалци, без оклевања оговарају своју сабраћу међу епископима, на које гледају као на супарнике у игри световне власти. Грех је, због тога што одбијано да сагледамо ово као заједнички (ис)пад, пад свих нас јер смо и ми у истој мрежи, са рђавима и добрима, заједно са разбојницима, блудницама и расипним лаицима, свештеницима и епископима.

А ишчекујемо да нас васкрсне у изобиље живота, не наша врлина или наш подвиг, него само љубав Божија. Она је та која небиће позива у биће, непостојеће чини постојећим, а комичне фигуре завидних или ускогрудих епископа чини да васкрсну у светлости покајања, тј. у слави Царства.

Наше једино „оружје“ у пружању отпора болу услед отуђења и злоупотребе Цркве, њеног деформисања у „религију“, јесте да се молимо речима пред Јеванђеље: „Засијај у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања“.

Наши греси који нас гуше, нека постану мера одустајања од сваког саможивог самоубеђења, како бисмо сазрели у самоостављености, уздајући се у Бога који подиже мртве.

 

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде