Фотографија: Миљан Милетић

Тело је тамница душе; телесни нагони су страшна сметња за прави, хришћански живот. њих треба постом, молитвом, уздржавањем и целомудреношћу уништити. Треба презрети задовољства и уживања и одрећи се, чак и самога себе, све што човека за земљу везује и спречава његово духовно уздизање и морално јачање.

Зато већина људи, којих је гесло: “једанпут се живи”, негирају и речима и својим животом хришћанске принципе. Они страсно желе да овај живот проживе са што више задовољства и радости, а што мање брига, напора и уздржавања. Они олако прелазе преко “тешких и неостварљивих” хришћанских принципа, и, да би оправдали себе и своје поступке, нападају хришћанство као сметњу правог пуног, радосног живота.

Да ли је заиста тако, односно да ли је хришћанство песимистичка религија? Не! Напротив, хришћанство је најрадоснија и најутешнија религија, јер остварење хришћанских принципа у животу људи донело би друштву прави мир, истинску и трајну радост.

Христова наука није за људе страшна вест и осуда, него јеванђеље блага, радосна вест о братству и љубави и богосинству људи. Она осуђује у људима старога, грешнога човека, да би га уздигла, оплеменила и оспособила да разуме живот, смисао живота и сврху свога битисања на земљи. Хришћанин, убеђени хришћанин, јаке вере, која се у делима његовим огледа, никад није песимист. Обогаћен духовно, морално ојачан, он зна зашто живи и душа му је испуњена животном радошћу. Он зна “да је све дозвољено, али није све на корист”.

Чувајући душу, он избегава све оно, што шкоди његовом духовном узрасту. Он се не лишава задовољства у животу и радости, коју она доносе човеку. Он се лишава штетних задовољстава и претераних уживања. Јер таква задовољства и уживања доносе разочарања, пустоше душу, уносе болест у тело, и стварају песимисту и очајника.

Није, дакле, хришћанство песимистичка религија, него је оно утеха и радост за људе, радост за жене, које је оно изједначило с људима, радост за децу, коју је Христос толико волео, и људима саветовао да буду као деца. Хришћанство је, даље, радост за робове, које је ослободило и дало им да и они осете радост живота; радост и утеха за сиромахе, и, нарочито, велика радост за грешнике који понова постају људи, деца Божја.

О радости, коју је Христова наука донела људима, говори се врло много у Новом завету, на близу стотину места. “Радујте се и веселите се…, моја радост у вама да остане, … радости ваше нико неће узети од вас… вели Христос. “Верујући у Христа” вели ап. Петар, “ви се радујете радошћу неисказаном”. “Браћо моја, радујте се у Господу”… “Царство Божје… је правда и мир и радост у Духу светоме”… “Бог да вас испуни сваке радости и мира”… “Род духовни је љубав, радост, мир”… вели ап. Павле.

Хришћанство је људима, који се плаше баука смрти, донело, такође велику утеху и радост. Гроб није завршетак и уништење, него двери за вечни живот. Зато су хришћански мученици радосно и певајући ишли у смрт.

Читајте животе светитеља, гледајте иконе на којима су њихови ликови. Никад они нису намрштени, зловољни и мрачна изгледа! Благост и радост светли им на лицу као израз богатства и радости духовне. Они су век провели често под најсуровијим околностима: усамљени у удаљеним пештерима, о хлебу и води целога живота, оскудни у свему осим у силној вери и љубави према Христу. И били су радосни и радост њихову нико им није могао одузети.

У животу данашњег друштва нема много праве радости. Мучан је данас живот, много је себичности, мржње, греха, очајања и самоубистава, а мало духа Христовог код људи. Земља је, заиста, за многе постала долина плача.

Само враћање Христу може донети људима мир и радост живота. Јер његова наука не само што није песимистичка, каквом је сматрају многи маловерни и необавештени, него је она услов за истински, једино достојан човека, пун радости и оптимизма, живот овде на земљи.