У развоју Српске цркве следећи корак је начињен у време владавине краља а потом цара Стефана Душана. У току припрема за царско крунисање, Српска црква је 1346. године узвишена на ранг патријаршије. Овом чину присуствовали су бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво.

Патријарх је, попут цара, носио титулу патријарха Срба и Грка.

Четири године касније, Цариградска патријаршија реагује анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа.

После пада Смедерева 1459, комплетно подручје јурисдикције Српске патријаршије нашло се у границама Османлијског царства, и после смрти патријарха Арсенија II, Пећко-жичка патријаршија силази са историјске сцене. Такво стање потрајаће стотинак година, до средине 16. века.

У Стамболу, на Порти, три везира, три Србина: Рустем-паша Опуковић, Али-паша Семиз и Мехмед-паша Соколовић.

Сва тројица нису заборавила ко су, шта су и одакле су. Користе свој утицај да раји у завичају учине живот што сношљивијим.

Мехмед-паша Соколовић, који 1555. постаје велики везир, убеђује, две године касније, Сулејмана Величанственог да обнови Пећку патријаршију. Мехмедов брат Макарије добио је берат којим га је султан поставио за првог патријарха.

Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Цариградској патријаршији.

Међутим, турско-аустријски ратови, устанци и сеобе Срба из Османског царства крајем 17. и током 18. века, веома су ослабили српску цркву и уздрмали самосталност Пећке патријаршије. Патријаршија је пала у дугове, а то су једва дочекали Грци, који су 1766, уз помоћу Турака, по други пут укинули самосталност старе српске цркве у Османлијском царству.

Истовремено, негде од Велике сеобе Срба 1690. године, почело је формирање нових самосталних српских црквених области: у Црној Гори, у Хабзбуршкој монархији, на територији Грчке митрополије у Венецији, на територији Цариградске патријаршије…

Карловачка митрополија обухватала је православне Србе у Угарској, Хрватској и Славонији. Име је добила по свом дугогодишњем седишту у Сремским Карловцима, од 1713. године. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је, после укидања ове патријаршије, Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну. Од 1848. до 1920, митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала.

Митрополија Србије, са пет епархија, која је обухватала Краљевину Србију.

 

Црногорско-приморска митрополија, са три епархије, која је обухватала Краљевину Црну Гору.

 

Српска црква у Босни и Херцеговини, са четири епархије (дабробосанска, зворничко-тузланска, бањалучко-бихаћка и захумско-херцеговачка) потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске патријаршије.

Далматинска црквена област, са две епархије (далматинско-истријска и бококоторска), под Аустријом је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне. Она је такође била под Цариградском патријаршијом.

 

Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија (са статусом митрополије): рашко-призренска, скопска, дебарско-велешка, преспанско-охридска, пелагонијска (битољска) и полеанска (дојранска), припадала је Цариградској патријаршији. После 1912. и 1913, односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске архиепископије, али је њихов статус у односу на Цариград формално остао нерешен.

Стварањем југословенске државе 1918. отворен је процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем шест области у једној цркви, односно још једним обнављањем Пећке патријаршије.

Први наговештаји за уједињење у једну, Српску православну цркву стижу најпре из Црне Горе и Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу је и озваничена.

Значајну улогу у уједињењу српских православних цркава имао је регент Александар.

Он не само што је давао подршку овом процесу, него је био и њен иницијатор. Његови мотиви су били национално-политички разлози, односно желео је да црква буде снага која ће повезати све Србе. Време ће показати да је Александар имао још једну идеју, која је настала како из династичких разлога, тако и из сујете, а то је била идеја о обнови Пећке патријаршије и о томе да он, као владар из династије Карађорђевића, буде настављач традиције владара из немањићке лозе.

Али остварење ове замисли подразумевало је споразум са Васељенском патријаршијом у Цариграду. То је тражило озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца, и то не малу.

Преговори о добијању сагласности Цариградске патријаршије за уједињење српске цркве и успостављање Српске патријаршије нису текли глатко и трајали су више од пола године. Компромис је постигнут, али тек када је српска страна пристала да Патријаршији у Цариграду исплати милион и пет стотина хиљада франака.

Архијеријски синод Васељенске патријаршије, када се уверио да је и последњи франак исплаћен, доноси одлуку да се “усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских православних цркава у једну православну цркву, под именом Аутокефална уједињена српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”. Васељенска патријаршија, такође са благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, са њеним правима и повластицама.

Одлука у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Милетијаса IV, у фебруару 1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ, и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920. године, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за 12. септембар.

Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је проглашена Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије.

Свечани чин обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике у вези са Светим Савом и царом Душаном. У Карловцима су први пут употребљене ретке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његови епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, делови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте…

Избори за првог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920.

Највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. У избору првог патријарха учествовао је готово сав народ преко својих представника, а гласање је било тајно.

Факсимил одлуке Црногорске митрополије о уједињењу

Успостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе вечно трајање СПЦ, њен историјски континуитет. Повезивањем са Пећком патријаршијом, најбоље се могла исказати њена самобитност. Због тога је први српски патријарх требало свечано да буде устоличен и у Пећкој патријаршији. И ова иницијатива потекла је од краља Александра. Тај чин требало је да се обави већ 25. јуна 1921, али је одложен због доношења устава. Устоличење је затим заказано за 24. октобар 1922, у време одржавања прославе десетогодишњице Кумановске битке, па је стога одложено за лето 1923, а онда и за идућу, 1924. годину. Разлози за ова одлагања нису били само техничке, већ и политичке природе, јер је један део архијереја био против устоличења у Пећи.

Церемонијал устоличења патријарха 28. августа 1924. био је такође испуњен историјском симболиком и успостављањем директне везе од првог патријарха из времена Немањића, па другим васпостављањем 1557. и трајањем до 1776, с временом Карађорђевића.

Свечаност је започела доласком краља Александра у Пећ, где га је старешина манастира поздравио као “осветника Косова, ослободиоца и ујединитеља нашег народа и историјски правог наследника круне Немањића”.

У манастиру је обављен и један “историјски чин”: Краљ Александар је свечано запалио две велике свеће које је царица Милица оставила као аманет оном српском краљу који “освети Косово”. Краљ је затим пришао патријарху и својом руком му ставио око врата скупоцену огрлицу панагију, израђену од злата и драгог камења у Паризу, годину дана раније, према нацрту који је послат из Београда. Поред лика Светог Саве, у панагији су уграђени и ликови српских патријараха, светитеља и српских владара.

6 МИЛИОНА ВЕРНИКА

Према статистичким подацима из 1924. године, Српска православна црква имала је под својим окриљем близу шест милиона душа у 29 епархија. Од тог броја, 27 их се налазило у Краљевини, а две ван земље, будимска у Мађарској и америчко-канадска у Америци.

ОСНОВА ПРАВОСЛАВЉА

За Краља Александра уједињење у јединствену цркву имало је још један значајан циљ. После бољшевичке револуције, страдања Руске православне цркве и угрожавања Цариградске патријаршије од стране Турске, сматрао је да српска црква треба да постане основа православља. Због тога је руској црквеној емиграцији омогућио да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избеглих Руса у Европи.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде