Уз спомен-крст у Кравици положено је цвеће и одата почаст за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.

Етничко чишћење Срба започето у априлу 1992. године и уништавање свега што је српско, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле су током целе 1992. и почетком 1993. године.

Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца, Орићеве снаге су свој ратни поход наставиле 1993. године када су на православни Божић упале у Кравицу и убиле 49 Срба, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало, од којих пет још није пронађено. Међу несталима су и две жене које још нису пронађене.

На Божић је село опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката.

Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини, избегавши сигурну смрт преласком у Србију. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете.

Од почетка рата до средине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог места, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсецали им главе и показивали их у Сребреници. Забележен је и случај да су Ненада Ранкића пекли на ражњу.

Та пракса није прекинута ни након што је Сребреница проглашена заштићеном зоном УН у априлу 1993. године.

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници лојални муслиманској власти, преживела је само једна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.

Већина несталих још није пронађена, нити је ко одговарао за ове злочине.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и још неких.

Формирали су и логоре за Србе. Јединствен пример логора је “пилићарник” у Горњим Поточарима у који су били затворени сви становници српског села Чумавићи који су били заробљени. Касније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени Срби који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, а који нису преживели тортуре.

Након уништавања српских села најближих Сребреници уследили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године, када је у та два мјеста убијено 114 Срба, међу којима више од половине цивила.

По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, уместо демилитаризације настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба од којих више од половине цивила.

Напади и убиства најчешће су извођени на велике православне празнике као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и други.

Злочинци нису поштедели ни болесне и непокретне, жене, децу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура.

Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице, пред мајком Савком одсекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Савку су након злостављања такође заклали са још неколико цивила. О томе је сведочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тог дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тела, а тек после два и по месеца сахрањена су још 42 унакажена тела.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су бранећи нејач погинули браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према сведочењу преживелих мештана, велики број Бошњака који су се после рата вратили на подручје те општине.

Ни након 27 година нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици, као ни за остале злочине у великом броју српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца.

Ни након 27 година нико није одговарао за убиства и злочине

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде