„Формира се једно расположење да су Срби под извесно колективном крвном осветом и да је српско време прошло и једноставно је готово. Као да треба да нестанемо одавде“, казао је.

И овог пута оштро је био против против етничке поделе Косова. Осим политичких, већина Срба би се нашла на „погрешној страни границе“, али и четири српска споменика УНЕСЦО-а.

„Јако је тешко поверовати да би после једног таквог споразума ико од Срба могао да опстане и да би косовска страна гарантовала минимум права Србима који би се нашли на тој територији у случају поделе“.

Наглашавајући да је ниво поштовања људских права, закона од стране косовских власти на веома ниском нивоу, говорити о било каквој врсти признања косовске државности је за оца Саву апсурдно.

„На Косову се формира једно друштво које је искључиво скројено само за косовске Албанце. Самопроглашена косовска држава не даје никакве наде да се може успоставити некаква нормална ситуација уколико се настави са оваквом невладавином права“, казао, али и да Срби остају у нади да ће бити боље.

У наставку објављујемо најзанимиљивије делове онога што је рекао отац Сава у разговору са новинарком Сенком Милош, који је вођен у манастиру Високи Дечани.

Предрасуде

„Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и боравком на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“.

„На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову. Понекад, слика је јако нереална, на пример, има неких ствари које су приказане много екстремно, многи се плаше да овде дођу. Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих и првих година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”.

Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље

Против поделе

Подсетио је на једногласан став СПЦ да се противи подели и признању Косова као државе, уз разлоге за то који нису само политички, како је нагласио, већ се пре свега тичу „пастирске бриге за народ“.

„Опште је уверење међу нашим архијерејима а ја заиста и не знам за неки алтернативни став, нисам га чуо који се не слаже са тим заједнички усвојеним ставом да би свака врста поделе територије – по актуелној резолуцији 1244 – де јуре поделе територије Србије, то би аутоматски значило признање осталог дела као независне државе Косово и у крајњем случају, повезивање Косова и Албаније за део велике Албаније.

Све време говорило се „разграничење“ које је еуфемизам за етничку територијалну поделу сопствене земље на територију где ће живети Срби и територију где би живели Албанци.

Већина од 130000 Срба колико сада живи на Косову је јужно од ибра, дакле, испод линије која је у медијима помињана као могућа линија разграничења”.

Подела и признање су тако узајамно условљени

„Што значи да Срби који се нађу на погрешној страни границе, а то би била већина Срба, а то би била територија где су већина наших светиња најважнијих и сва четири споменика УНЕСЦО-а, заправо би се нашла на територији где не би више било Срба јер јако је тешко поверовати да би после једног таквог споразума ико од Срба могао да опстане и да би косовска страна гарантовала минимум права Србима који би се нашли на тој територији у случају поделе“.

Фото: Спутњик

Друштво кројено само за Албанце

Наглашавајући да је ниво поштовања људских права, закона од стране косовских власти на веома ниском нивоу, говорити о било каквој врсти признања косовске државности је за оца Саву апсурдно.

„То није само принципијелно питање једне државе или политке земље, већ пре свега питање које се односи на живот људи. Признати једну територију на којој се Срби третирају потпуно обесправљено, систематски се спречава њихов повратак, ради се на систематском затирању њиховог постојања. Дакле, имамо године уништавања српских светиња а сада се суочавамо са новим процесом својатања српских светиња које више немају везе ни са српским народом, ни са српском црквом“.

Стичемо утисак да се овде формира једно друштво које је искључиво скројено само за косовске Албанце и које треба да постане потпуно чисто албанска територија. где ће сви трагови српског културног духовног постојања да буду потпуно затрти

„Принципијелан став је наш и барем што ми као представници цркве отворено говоримо је: Јако је тешко наћи стабилно решење уколико не постоје стабилни услови. Јеванђеље нас учи да не можемо да градимо кућу, тамо где немамо чврсте темеље, на песку, живом блату, где нема владавине права, закона, где царује корупција, где немамо истинско поштовање људи без обзира које су вере, националности, језика. Не можемо говорити о трајнијим решењима, тако да инсистирање на самом формалном признању Косова као да ће то само нешто решити, није реално и ми то редовно говоримо међународним представницима“.

Стога инсистрање на признању Косова које би, како се представља, решило проблем, не само да неће решити проблем, већ ће практично довести до једне петрификације, до учвршћења ситуације која је заснована на дискриминацији једне аутохтоне етничке заједнице која овде живи вековима и која ће довести до отварања потпуног пута за стварање етнички чисте албанске територије.

До сада заиста нисам приметио код албанских политичких представника некакву визију за стварање једног мултиетничког друштва у којем би сви били третирани као грађани без обзира на националност, језик и веру

Постоји „једна прећутна сагласност“ или више нека врста страха да се било ко јавно заузме за страдање Срба, истакао је о. Сава.

Као пример наводи то што не постоји ниједна хуманитарна организација цивилноог друштва која би се бавила дискриминацијом Срба, на пример – дискриминацијом српског језика, искључивањем овог језика у пракси, иако са једнаким правима као и албански.

„Имамо једно потпуно ћутање као да постоји један страх да ће се тиме изазвати одијум оних екстремних кругова у албанском друштву и аутоматски се одмах позива – па ни са српске стране немамо неког ко је осуђивао злочине према Албанцима“.

Међутим, наводи пример Високих Дечана као супротан овој тези – као најчешће нападани објекат, који је четири пута гранатиран, на срећу без људских жртава, а манастир није оштечен. Од тога је само један случај решен, напад зољом, када је косовски Албанац осуђен на двоипогодишњу казну, да би био пуштен после два месеца.

„Иако је реч о отворено терористичком нападу, он је осуђен за нарушавање јавног реда и мира“.

Када је у близини манастира 2016, била ухваћена наоружана група блиска ИСИС-у, „цео случај је фантастино заташкан“.

Оца Саву боли ћутање већинске заједнице, јер са друге стране, бивши и садашњи владика и он лично говорили су јавно о насиљу над Албанцима, да би током рата у манастир примили и 200 цивила, спашавајући животе својих комшија.

Нисмо никада одобравали ту политику и они то јако добро знају и заиста ми је тешко кад не видим спремност да се тако нешто осуди осим ако странци притисну, али у суштини, формира се једно расположење да су Срби под извесно колективном крвном осветом и да српско време је прошло и једноставно је готово. Као да треба да нестанемо одавде

„Ми не негирамо Албанцима да и они овде живе јако дуго. Свако треба да негује своје обичаје, права и културу али они морају да поштују и наше“.

Подсетио је на живот Срба у западним земљама у којима узивају слободу вероисповести и организацију своје заједнице.

„А овде имамо једну територију коју би Србија требало званично да призна, где је забрањен повратак већини српског становништва које је под притиском морало да се исели, где нису обновљене све наше цркве, где чак и оно што посоји није на неки начин адекватно заштићено, где се не поштују ни закони Косова, ни одлука уставног суда“.

Наши српски споменици благо за све који овде живе

Сама чињеница да ми овде имамо јако важне манастире и светиње, оне не би смело да се посматрају у погледу искључивања било кога. Ја увек кажем, ово јесу српске православне цркве и светиње али оне јесу и светиње и културно историјски објекти за све људе који овде живе.

Управо одговарајући на питање како види политику САД-а, односно Руске федерације, Јањић је казао да док Русија има принципијелан став о поштовању резолуције УН СБ 1244, која је важна, САД имају принципијелан став да морају да се заштите права Срба што Црква подржава – да морају да се заштите и верска права и светиње.

Стејт департмент је више пута то подржао, казао је о. Сава, подсетивши управо на одлуку Уставног суда Косова о повраћају 24 хектара земље манастиру, што до данас није спроведено у дело.

Зато и од нове владе Косова очекује да буде доследна ономе чему се у владавини права залагао лидер Самоопредељења Аљбин Курти.

„То ће бити прилика да се провери какав ће бити однос новог косовског премијера према уставном суду и сопственим институцијама“, казао је, подсетивши на Куртијево инсистирање на владавини права.

Што се великих држава тиче, отац Сава очекује даљу принципијелност у инсистирању на заштити очувања српског народа на Косову, подсетивши и на искуства из прошлости када је на пример, Аустроугарска инсистирала на заштити римокатоличких објеката под турском влашћу на Балкану, а Руско царству на заштити православних објеката.

Од Русије очекује да настави да се принципијелно залаже за очувење резолуције 1244, упркос томе што се у добром делу ради о једној неуспелој мисији субзиром на то да је у њеном присуству практично нестала једна етничка заједница.

Повратак у потпуности заустављен после идеје о подели

Подсетио на огромну жељу Срба да се на Косово врате одмах након рата, али и је то био и период када су пропуштене многе прилике. У време када српске власти нису биле спремне за дијалог са Албанцима и међународном заједницом, епархија је играла кључну улогу у нормализацији и релаксацији тих поратних месеци, чак и у првом пилот пројекту повратка у Осојане, што је, како отац Сава оцењује, можда чак и једини успешан пример повратка.

Осим овог места и селективног повратка у неколико села, није обележен други већи успех, али се сада са повратком потпуно стало нарочито од када се почело говорити о подели.

„Са једне стране то је додатно обесхрабрило Србе од било какве идеје повратка а са друге стране порастао је притисак и са албанске стране да се чак Срби систематски спречавају да се врате у своје куће у појединим местима, или да дођу до своје имовине, какво је Мушутиште“.

Подсетио је на случај Богдана Митровића који је годинама предводио групу сународника у остваривању права на повратак у село да би на крају био лажно оптужен и ухапшен. Отац Сава је подсетио и на остале примере како се повратак спречава, попут пљачки и паљења кућа, наглашавајући да је таквих случајева данас знатно мање, али и да има „екстремних примера варварства“.

Један од таквих је случај сахране старице из Ђаковице, која је затражила да је сахране на хришћанском градском гробљу, да би се ишчупао и сам крст са њеног гробног места на иначе порушеном гробљу у граду у којем до година не живе Срби. Одговор тужилаштва из Пећи за случај који су из манастира пријавили 2011, стигао је тек недавно да је истрага затворена и случај застарео.

Српска православна црква је призната и косовским уставом, албанска православна црква и СПЦ у добрим односима

Одговарајући на питање о опасности да се на Косову формира албанска православна црква, игуман Високих Дечана сматра да се архиепископ албанске православне цркве, Анастасиос, за којег каже да је „пре свега један свети човек“, у потпуности придржава канонског става.

„Они имају врло коректан став да се њихова јурисдикција протеже само на територији Републике Албаније. Територија КиМ је канонски територија Српске православне цркве, односно Пећке Патријаршије, званично призната коначним актом признања Цариградске патријаршије 1920, када се конкретно помиње територија Епархија рашко-призренска“.

Дакле, без обзира коме политички припадало, то је територија канонска Српске православне цркве

Уколико би се икада ишта нешто друго прогласило, то „неће бити легално“, неће имати никакав значај у првославном свету, нити архимандрит види ко би био члан такве једне организације и заједнице с обзиром на то да су сви чланови Срби и да на Косову нема православних Албанаца.

Истакао је и то да су односи СПЦ и православне цркве у Албанији коректни. „То је једна мученичка црква и они сами знају кроз шта су прошли за време комунизма“, казао је, додавши:

„Формирање некакве косовске цркве би била једна авантура и она би се онима који би у њу енвентуално ушли разбила о главу, и она није реална“.

„Друго, ми имамо у Уставу Косова, захваљујући међународном притиску, признато име Српске православне цркве, постоје тренутно и закони и уставне одредбе које су на снази. Видећемо да ли ће и остати, али које јасно указују на то да на овим просторима постоји јасно Српска православна црква и традиционална црква, дакле, поред ње, исламска заједница, римокатоличка црква, али не помиње се никаква косовска црква“.

Зато сматра да се не треба размишљати у таквом правцу и да би било веома важно урадити додатне мере како би се и једна таква авантура онемогућила а њене последице биле што минималније и не би имале никакве ефекте на СПЦ.

Наш народ да остане и опстане

Епархија рашко-призренска настоји да се пронађу она решења која би допринела останку и опстанку српског народа и очувању његовог идентитета на Косову.

„Важно је да се конфликт не претвори у замрзнути конфликт јер се то све преломи прео главе народа. Све те политичке изјаве, реторика једна токсична коју видимо у медијима и с једне и друге стране, где се не бирају речи… Сви ти људи морају да имају у виду да свака њихова изјава итекако утиче на наш народ овде“.

Ми овде живимо, овде желимо да останемо, поштујемо ове законе који овде постоје, јер немамо ни другог избора и то је тренутно једини начлин да тренутно заштитимо своја права.

„Већина Срба на КиМ, готово сви, имају косовска документа не зато што су пресрећни да их имају и да им пише у личној карти косовар. Нико нас није ни питао шта ће им писати, него зато да бисмо могли да живимо и да бисмо могли да опстанемо овде. То једноставно није везано за политику и потпуно је жалосно када неко ово види као пример признавања Косова или да неко сада каже, ево они су сад признали Косово зато што су узели косовске документе.“

„Па погледајте наше документе овде из Дечана из турског времена, имали смо печате са турским текстом, оним арапским писмом – документе, печате, једноставно, то је био тренутни закон свиђао се тадашњим монасима или не, он је постојао. Наш манастир је остваривао своја права тако што је писао Цариграду. Имамо целу преписку добијања фермана од 1506 све до краја Османског царства, где су више пута османске власти интервенисале у циљу заштите нашег манастира што очито показује да је негирање права хришћанском становништву, посебно православном, нешто што је постојало и много раније“.

Разговор са председником Србије

Спутњик је имао информацију да је игуман Сава Јањић имао сусрет са српским председником. О томе шта су разговарали Јањић је овако одговорио:

„Господин председник зна лично о чему смо причали, а исто тако зна и мој епископ и патријарх. Мислим да сам, најкраће речено, да не бих улазио у детаље, не мислим да сам дужан да дајем било каве изјаве те врсте, изразио бригу нашег народа и пренео ту забринутост, надам се да је то остало на неки начин и да ће то председник имати у виду и било би добро да има јер наш народ дубоко остаје забринут и оно што је јако важно, јесте то да се никада не заборави да наш народ овде гледа у Србију са великом надом да остане и опстане овде и у најтежим могућим условима“.

Задатак цркве је и да рагујемо на неке појаве али никада уско политички и страначки, већ са позиције нашег народа кога представљамо јер народ је црква. Није црква свештеник и монах. Дефиниција цркве ја народ са својим свештенством, сабран на литругији.

Обавеза да се нормализују поља могуће сарадње: Престати са токсичном реториком, радити на проналажењу несталих

Архимандрит Сава Јањић тренутно не види да постоје основе за стабилно решење и то за „поприлично дугорочни период“. јер је процес и европских интеграција прилично стао. Неизвесно је и како ће се дијалог наставити.

„Али то свакако никог не ослобађа одговорности да покуша да нормализује односе колико је могуће – од промене реторике и проналаску онога у чему се може сарађивати попут трговине, заједнчке бриге на проналажењу несталих особа“.

Поред несталих Срба има и јако много несталих Албанаца. Њихове породице брину. Релаксација пдноса подразумева и отворенији разговор о ономе што се дешавало деведесетих, како би се „емотивно растеретило“, јер „постоји једнак бол и српске и албанске мајке, посебно када су страдали цивили“.

„Страдање цивила је нешто што много оптерећује. Мислим да ту може много да се уради, да се сазна шта се догодило, да се достојанствено сахране и ураде симболични гести који би водили помирењу.

То би доста релаксирало и можда одвело до одговорнијег политичког дијалога који се сада одвија у великој емотивној напетости атмосфери и како је кренуо, не може да доведе до позитивног резултата.

„Свако исхитрено решење може бити изузетно дестабилишуће за цео регион и врло је опасно тако да сам више присталица тога да се ради на том помирењу, решавању животних свакодневних питања а да се, када се створе услови отвори политчки дијалог за који ће бити одговорни политичари, а не свештеници, а да тај дијалог не сме да доведе да се напуштају домови пале цркве ископавају гробови, јер би тако нешто био пораз“.

Косово надилази уско национално етничко одређење

„Највећи део у историји Косова и Метохије је био под владавином различитих светских моћника и није постојала чак ни држава Србија дуго време, али Косово и Метохија је увек био тај један стожер, то срце које је окупљало наш народ и чинило га оним што јесте. То је један од кључних елемената нашег духовног идентитета који у суштини надилази једно усконационално, етничко одређење“.

„Косово и Метохија је један суштински, цивилизациони, културни елемент који чини српски народ оним што јесте, не само територија. То је врло важно да се нагласи да је заправо Косово и Метохија духовни појам пре свега“.

„Православни Србин, српство, односно светосавље, како ми кажемо, није етнички појам. Не можемо говорити о етнички чистим народима, можемо говорити о једном духовно опредељењу и зато један аутентични православни национализам није никада био онај обезбожени национализам који се на жалост појавио након пада комунизма у нечасном споју са атеизмом, који је на жалост опет, дао своје ужасне плодове и током деведесетих и рата на Косову, а и данас, ми смо сведоци оваквих ставова који се врло лако преображава у нешто што је негација српског идентитета и практично, довођења под знак питања свега оног што је вековима чувало српски народ“.

Изјаве типа, шта ће нама митологија, шта ће нама царство небеско, ми смо за царство земаљско, што један политичар који није више тако активан каже – хришћанство је религија смрти, нама треба религија живота. Дакле, ти људи нису никада упознали хришћанство.

Црква не сме да раздваја, већ да повезује али не да повезује на основама пролазних идеологија и интереса или неке геополитке, него да нас повезује на вечним основама истине у Христу, која нас је вековима одржала. То је наш народ вековима сачувало, иначе бисмо одавно нестали и са историјске карте и култура, а погледајте наше светиње

„Светиње и манастири на Косову и Метохији су нешто што треба да нас повезује а не да нас раздваја, да не буду камен спотицања. И зато бих волео заиста да и многи косовски Албанци осете поштовање ових цркава као православних, а што није никада раније довођено у питање у ранијој историји“.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде