OrthPhoto:Felix

Није сваки грех који исповедамо пред духовником/исповедником подложан разрешењу. Духовник по благодати Светога Духа просуђује и процењује тежину сваког греха који пред њим исповедамо, као и степен покајања који том приликом показујемо. Тако он за одређене теже грехе не даје разрешење, одређујући духовни лек који ће нам помоћи да дођемо до покајања и причестимо се обновљени и очишћени. Епитимија се најчешће односи на забрану Причешћа на одређено време, што је одлучивање од суштинске заједнице са Христом. Она није класична казна, иако је њено дејство болно, већ врста благодатног лека за онога који је починио већи морални или духовни преступ (или преступе) Божијих заповести.

Будући да дејство тог преступа на човека може деловати чак и разарајуће, због осећаја освешћене или неосвешћене кривице, епитимија даје човеку могућност да се истински покаје, исповеди, моли, завапи за милошћу и љубављу Божијом и повратком у спасоносну заједницу са Њим, као и да чини добра дела којима ће искупљивати тај преступ и зацељивати своје ране проузроковане њиме.

Епитимијом се покајник штити од духовног зла и понављања греха.

Епитимију исповедник/духовник даје када процени да је духовна рана од неког греха у толикој мери тешка и дубока, да је за њено исцељење потребно да протекне извесно време са посебним духовним леком. Временско трајање епитимије одређује духовник индивидуално, према животној доби и околностима у којима се покајник налази, тежини преступа и настојању покајника да се врати у заједницу са Господом.

Епитимије се не треба плашити.

Ако човек, коме је она изречена, предано настоји да се ослободи греха, да одбаци зло, да се моли и чини добра дела (по свом унутрашњем нахођењу и по договору са духовником), Господ му још више помаже, тада се доспева до саме суштине епитимије, а то је њено исцелитељско и очишћујуће дејство за душу. Кад год се човек искрено покаје и непоколебљиво настоји да се врати Богу, Он га дочекује раширених руку, баш као у јеванђељској причи о покајаном блудном сину.