Јан Бацур

Нећемо се овом приликом освртати на етичност људи који стоје иза таквих наслова и текстова. Надам се да вам је очигледно да ту нема никакве искрене поуке, већ искључиво плитак сензационализам у циљу читаности и зараде.

У бескрупулозној трци за читаношћу предњаче два типа наслова:

#1 Нипошто немојте радити ово јер ће вас стићи жестока казна

# 2 Сутра је велики празник, урадите ово и чека вас…

Чиста глупост. Где то пише у Библији и где сте чули респектабилно свештено лице да се тако изражава? Разговарала сам са мноштвом њих претходних година на ову тему и сваки ми је потврдио да је у питању сујеверје које поново и масовно узима даха и чему треба стати на пут.

Понегде ћете чути аргументе типа “али у мом крају се у то верује од давнина” или “од Мирка комшије пашеног је страдао на мешалици на бетон јер је радио на празник” што се никако не сме узети за релевантно јер:

а) знате и сами колико у Србији има локализованих веровања. Многа од њих су условљена стварним догађајем који се збио у далекој прошлости или чак вуку корене из времена старих Словена, што опет нема везе с садашњим приликама и религиозношћу. Примера ради, некада давно човека је ударио гром док је радио на пољу. Страшљив људски ум (нарочито у временима кад нисмо толико знали о природи) потражиће “логично образложење” зашто се то десило, “ето, јер је радио на празник!”

б) из поменутих старих времена вучемо и магијско-обредна уверања и обрасце, те тако верујемо да ако извршимо одређени обред везан за датум, то ће донети извесне резултате. Па тако имамо играрије с биљчицама, огледалом или свећама уочи неког празника како би се призвало изобиље, испунила жеља, упознао животни партнер. Познајете ли икога коме је то пошло за руком?

Kако је злоупотребљен “нерадни дан”

“Поштеда од рада” датира још из Старог завета и времена када су људи радили тешке физичке послове. Дата нам је недеља, као дан за одмор, да предахнемо, будемо са својом породицом и скупимо снагу и енергију за наредну седмицу.

А седми је дан одмор Господу Богу твом; немој радити никакав посао ни ти, ни син твој ни кћи твоја, ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да би се одморио слуга твој и слушкиња твоја као и ти.

Погледајте још једном, “да би се одморио” – дакле, недеља као нерадни дан (размотрите корен речи: не-деља => не дела => не ради) искључиво има сврху одмора.

Са сваког концепта: религијског, психолошког, физиолошког – организму је потребан одмор. Да радимо (још и физичке послове) буквално сваки дан, животни век би трајао у просеку 40 година! Дакле, ако је божија воља да не радимо тај дан, то је не зато да би нам горе на небу неко дао жути картон, већ зарад наше добробити.

Веш машина није физикалисање

Ми већ вековима не физикалишемо по цео дан, “од јутра до мрака”. Пре 163 године (почевши с Аустралијом) уведено је осмочасовно радно време и пет радних дана. Дакле, још отада ишчезава потреба да чекамо неки празник како би напокон “данули душом”. Наравно, имамо верске и државне празнике када не идемо на посао (изузевши сервисне службе), када одмарамо, уживамо с породицом, идемо на излете…

Иначе, сама реч “празник” такође датира из старословенског времена, дан када је човек докон, не ради, празнује (шта мислите, да ли је корен речи “празник” придев “празно”?)

Ситни кућни послови (усисавање, брисање прашине, прање веша, пеглање…) и лична хигијена нису тешки физички послови (добро де, разумемо да некима тешко падају). То су свакодневне активности од којих се неке практично и не могу свести под “рад”. Примера ради, некада давно, да бисте имали чист веш, женска глава куће је морала да иде на поток и да на камену пере ствари које тако мокре тегли натраг, данас је довољан један клик одабиром на програм прања.

Послови од општег интереса (здравство, саобраћај, прехрана, дежурне службе) се морају одвијати свакога дана, сата и минута, непрекидно. Да ли ћете рећи мајстору који је дошао да вас спаси из заглављеног лифта “дођи ти ипак сутра, немој да те спржи Свети Илија!”

Нисте деца да вас застрашују Бабарогом

Неваљала деца можда ће и устукнути од страха да их зла баба не одвуче у своју пећину. Одрастао и самосвестан човек, који се уз то изјашњава као православни хришћанин, нема потребе да стрепи од божије казне зато што је обављао обавезе. Бог је ту да нас воли.

Да резимирамо, прибојавање да ће вас стрефити нека грдна несрећа ако радите на празник је сујеверје, а не вера. Треба да се плашите последица лоших дела, а не рада, који је не само обавеза већ и потреба сваког квалитетног и оствареног човека.