Deutsche Welle

”Ти који се, како ви кажете, ругају својим жртвама – изгледају ми несрећно, празно. Ма колико били поносни на своју позицију моћи, они изгледају као неиспуњени и духовно осујећени људи. Дакле, колико год поједини људи потирали све земаљске законе и колико год посједовали силу и моћ, они немају снагу да се супротставе духовним законима, који неумитно откривају праву истину о њима и пред нашим очима разобличују њихову стварност лишену неког дубљег смисла. С друге стране, људи које помињете а који су прогоњени, затварани и чији су домови спаљени – на лицу носе видљив и јасан печат људскости и страдања. Они су попут пророка који све нас опомињу колико је добро и важно, штавише неопходно, бити човјек” – истакао је Владика Григорије.

Такође, и сви они људи који су стали на страну прогоњених као да се тиме очишћују и продуховљују. И заиста – веома је тужно када морате сами себи организовати подршку и плаћати некога да вас подржи, а за кога знате да вас у суштини и не воли.

”На другој страни – шта има узвишеније од тога када човјек не тражи ништа за себе, него се, напротив, жртвује за истину и правду, за друге, а онда се, неочекивано, појаве и неки добри и храбри људи, који – и сами се излажући опасности – подрже једног таквог храброг човјека, који ту подршку није могао изнудити, све и да је хтио. Управо такви – мада ријетки – људи јесу зрачак свјетла, који нам ипак улива наду у то да су промјене могуће” нагласио је Владика и додао да је у свему што је рекао садржан одговор на питање ко је, заправо, Александар Обрадовић, радник Крушика.

”Наиме, за мене је он – а видим да је и за многе људе које познајем – прије свега прави човјек. Он има људско лице, о којем смо малочас говорили. Не могу да видим ничег лажног и извјештаченог на његовом лицу. Он је, уз све то, необично храбар. А храбрости и трпљења би требало да има свако ко има вјере и, наравно, љубави” – рекао је Григорије.

Владика је нагласио да не би требало да заборавимо ни то да Александар Обрадовић није устао против неке политичке опције или у име неке друге, већ у заштиту онога што представља јавни интерес.

”Међутим, сви се морамо запитати шта смо појединачно учинили да помогнемо том човјеку. Јесмо ли га само тапшали по рамену и кришом подржавали? Јесмо ли се макар искрено постидјели његовога лица? Оно што ме је обрадовало јесте чињеница да су Александру Обрадовићу неки људи, премда невелики број њих, притекли у помоћ и нису се уплашили одмазде власти. То је ипак утјешан знак да људскост рађа људскост, исто као што се на неким другим странама збива обрнут процес. Ипак је, у коначници, веома утјешно то да сваки човјек, иако ограничен и омеђен временом и околностима, може постати и бити личност, непоновљива и незамјењива у своме достојанству” закључио је Епископ диселдорфско-немачки Григорије.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде