С друге стране, мислим да власт у Црној Гори није свесна да се на овај њен закон и његово спровођење не гледа благонаклоно у свету. Бојим се да ће ово негативно утицати на свест будућих генерација. Нека ми не буде замерено, њихов поступак ме подсећа на антицрквене и богоборне потезе револуционара који су 1789. конфисковали имовину цркве у Француској па су, на пример, Нотр Дам преименовали у Храм богиње разума, да би га затим претворили у складиште вина. И док су у историографији ти потези оцењени негативно, црногорске власти изгледа уче на лошим историјским примерима” – каже у божићњем интервју за Данас епископ лосанђелески и западноамерички Максим.

* Епископски савет за све три Америке огласио се поводом проблема које је изавало доношење Закона о слободи вероисповести у Црној Гори и између осталог саопштио да се обратио властима не само у Подгорици него и САД и Канаде. Шта очекујете од тог обраћања?

– Поводом драматичних догађаја у Црној Гори упутили смо снажну поруку америчкој администрацији те очекујемо да се огласе амбасадор за међународну верску слободу, конгресмени на челу Хелсиншког одбора, одбори за верску слободу, државни секретар, неколико институција које се баве међународним верским слободама у Вашингтону и Њујорку. Уз нашу Цркву у Црној Гори је и свеправославно Сабрање канонских епископа у САД који забринуто гледају на ове онеспокојавајуће поступке.

* Шта по Вашем мишљењу власти једне државе, младе чланице НАТО и кандидата за ЕУ може да мотивише да на крају друге деценије 21. века и пред Божић донесе закон, чија примена има несагледиве правне, националне и државне последице?

– Већ сам рекао да се ради о превазиђеним моделима прошлости и да Црна Гора тек сада одлежава дечије болести француске револуције. Чак су и методи истоветни: скупштинско гласање у одсуству оних који се противе закону у атмосфери хапшења посланика, пребијања народа и свештенства. „Само договор је истинска побједа Црне Горе и њених грађана“, порука је Епископског савета Црне Горе и лично сматрам да то је пут ка решењу проблема. Неприхватљиво је негирање историјских докумената – повеља, хрисовуља.., који непобитно упућују на правог власника. Када би сличну логику почеле да премењују неке друге државе, Јерусалимска патријаршија би остала без Светог Гроба, Синајска архиепископија без манастира Свете Катерине и тако даље.

* У угроженом делу СПЦ се најављује ширење „вируса“ спорног црногорског закона и на власти самопроглашене косовске државе. Колико реално СПЦ може сама да се брани и да ли јој је потребна помоћ државе Србије и колико на то може да рачуна?

– Одлучан став државе Србије уз конкретне мере, а не само вербални изрази незадовољства, свакако би представљао јасну поруку црногорском режиму да не може без последица да спроводи један антицрквени закон у дело. Нисам сигуран да је званична власт, која се само оградила од збивања везаних за усвајање спорног закона, спремна да стане уз Цркву у разним проблемима које има на простору бивше Југославије. Надам се напретку на том пољу.

* Како објашњавате то да су, не рачунајући за КиМ надлежног владику Теодосија, као критичари државне политике Србије на КиМ у јавности најгласнији архијереји из дијаспоре – са простора бивше СФРЈ и шире?

– Мислим да један део архијереја из такозване матице – матична српска земља је, рецимо, и Херцеговина – сматра да је по том питању довољно оно што је саопштио Свети архијерејски сабор. Осим тога, многи нису у стању да са дистанце погледају на стање у Србији и препознају различите симптоме аутократије.

* Чиме објашњавате да је, како сами кажете „смелост, која је била врлина кроз историју Цркве, данас код нас на чудноват начин тешко препознатљива“?

– Могући разлог је то што су људи уљуљкани комфором који им пружа положај или тиме што су их духовници деценијама учили како је једини израз живота у Цркви „послушност“. Та важна врлина је у устима појединих постала девиза коју потом њихови епигони понављају унедоглед, преносећи то као магичну реч на генерације богослова, студената теологије и слично. Читајући историју Цркве, приметио сам да ниједна епоха није толико форсирала ову врлину. Када сам хиротонисан схватио сам да сам као епископ чином хиротоније добио благослов и задатак да доносећи одлуке покажем своју одговорност, а не да је пребацујем на друге тиме што ћу да чекам њихов савет како да гласам или поступам. Ми смо деца слободе, коју задобијамо одважношћу и послушањем Истини која је љубав.

* Разговор водимо поводом празника Христовог рођења. У каквом духовном расположењу Епархија западно-америчка дочекује Божић и шта је на Вас у години на измаку оставило посебан утисак?

– Лето Господње 2019. је било препуно благослова и изненађења. Посебно истичем прославу осам векова аутокефалности у Лос Анђелесу где смо у суботу 31. августа имали саслуживање свих православних јерарха, укључујићи епископе Грчке и Руске православне цркве. Ми смо тај јубилеј схватили као пасхални догађај у коме је све испуњено светлошћу, где су сви били позвани на гозбу вере, нико није изостављен из празника радости. Ова прослава у велелепном храму Светог Саве круна је вишедеценијског прегнућа, али и залог за даље подвиге свештенства са верним народом.

* Како бисте одредили шта је то данашње српско православље у Америци?

– У целокупној историји Српске цркве у дијаспори, од првих српских имиграната до најновијих таласа имиграције, парохија је била средиште живота, па је организовање парохије било највећи корак у верском и друштвеном животу наших сународника. Гостољубље свештеника, предусретљивост парохијских управа и отвореност целокупне заједнице кроз литургију и причешће, заједничке трпезе љубави, уметничко-фолклорни садржаји, у храму и црквеној сали, све то заједно открива простор истине и живота. Мислим да се наши верници руководе саветом Апостола Павла који је подсећао хришћане да гостољубље не заборављају, „јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле“.

* У јавности су подељена мишљења о језику на ком се служи литургија у америчкој дијаспори, а има оних који критикују то што је званични сајт Ваше епархије на енглеском језику. Шта Ви кажете на то?

– Црква Христова није ограничена једним језиком. Тајна Христова се дијахронијски оваплоћује, често и „у другом обличју“, како се види из Марковог Јеванђеља, управо зато да људски субјект не би запоседнуо, било језичким или неким другим идиомом. Ипак, можемо се похвалити да је српски језик заступљен у свим парохијама у којима живе Срби. За нас, вебсајт је информативног, а не образовног карактера. Људи на наш вебсајт долазе да погледају фотографије са црквених славља. Нашом издавачком делатношћу, а објавили смо велики број књига на српском, поред стотину књига на енглеском језику, излазимо у сусрет потребама за неговањем српског језика.

* Због чега се у издаваштву Ваше Епархије посебна пажња придаје капиталним издањима – објавили сте „Хришћанско-наслеђе Косова“ на енглеском језику, „Задужбине Косова и Метохије“, „Српско хришћанско наслеђе у Америци“, вишетомну „Патрологију“ владике Атанасија..?

– Увек сам желео да Американцима представимо наше наслеђе у једном обухватнијем издању, па отуда издања монографског типа. У јеку оспоравања нашег идентитета, баштине и континуитета, било на Косову или у Америци, потребно је било показати оно најлепше и аутентично. „Задужбине Косова“, као и друге монографије највишег квалитета, служе као знамење свима нама и свим будућим генерацијама младих Срба и Српкиња да, упркос свим историјским искушењима, осигурају трајање косовског и светосавског завета. Публиковањем оваквих драгоцених и веома захтевних публикација омогућавамо да истина о нама стигне до важних институција и појединаца. Ми православни Срби y Америци треба да будемо поносни на своје присуство у дијаспори.

* Да ли су средином јула на 22. Црквеном сабору у манастиру Нова Грачаница из СПЦ у Северној и Јужној Америци организационо издвојене Српске православне епархије у САД?

– Црквени сабор у Чикагу се ни по чему није разликовао од досадашњих црквених сабора из недавне прошлости. Никаквог покушаја тобожњег издвајања епархија није било. Констатовано је да Епархије у Канади и Буенос Аиресу де факто не учествују у организацији или животу Цркве у САД, осим што њихови епископи присуствују на седницама Централног савета и Црквеног сабора. То њихово присуство је загарантовано и остаје непромењено. Епископи у САД су учинили конкретне кораке тако што су припремили су радну верзију текста Устава у коме су одредбе формулисане тако да се тичу искључиво српских православних епархија у САД; о томе су известили Црвени сабор јула месеца у Новој Грачаници; припремили су допис Светом архијерејском синоду како би измењени текст Устава био достављен у надлежност и на коначну потврду Светом архијерејском сабору.

* До Београда су стигле петиције свештенства и верника из САД против промене назива и измењеног – „арондираног“ црквеног Устава у САД, реаговао је и Синод.

– Морам да истакнем да је СПЦ у Америци једна и јединствена. Као што знате, постоје разне петиције, од оних легитимних до оних анонимних. Осим што је анонимна, петиција о којој говорите се не заснива ни на једном оправданом аргументу. Штавише, у њој се налазе фалсификовани потписи, на што су многи људи уложили жалбе, као што је то учинио и угледни архијерејски заменик који је то одмах пријавио Епископском савету наше Цркве. Насупрот слици коју неки желе да наметну, данашње српско православље у Америци живи динамичним пулсом литургијског живота, кроз пратећа искушења и провере. Српска срква у Северној Америци има око 150 парохија, 15 мисија и 15 манастира, као и један теолошки факултет. Кроз неодвојивост црквене и етничке компоненте, важни духовни процеси се одвијају у историји нашег тамошњег народа. Михаило Пупин нам је показао да нема противречности између православља, српства и американства, баш као што у његовом животу није било сукоба између религије и науке.

* Шта је Сабор тражио од Епископског савета у Америци?

– Свети архијерејски сабор је 7. маја 2018. одобрио територијално ограничење Устава наше Цркве у Америци искључиво на српске православне епархије у САД. Ми смо започели тај процес и он ће се окончати када га Сабор одобри.

* Колико спор Цариградске и Московске патријашије око украјинског црквеног питања утиче на живот СПЦ у дијаспори, имајући у виду негативан став Сабора и Синода о новоствореној Украјинској православној цркви и помесним црквама које је подржавају?

– Не треба минимализовати проблем који је настао од момента када је прекнуто општења јерараха Руске цркве са онима из Константинопољске. Ипак, у многим аспектима живот наставља да тече несметано, а постоје наговештаји да ће и тај проблем општења у скорој будућности бити решен на радост свих.

* СПЦ је током 2019. обележила осам векова самосталности. Како Ви видите ову годину јубилеја, укључујући и централну прославу у СПЦ на којој није било могуће „прикрити“ црквено-дипломатске пропусте и неслагања у Сабору СПЦ?

– Желим да истакнем да су у Библији јубиларне године имале дубљи и обухватнији смисао. Доживљавале су се као године измирења, опраштања дугова, међусобног зближавања… Многи сматрају да је наша заједничка прослава почетком октобра могла да више нагласи управо тај смисао јубилеја.

* У време кад Вас је Сабор изабрао за епископа у САД већ сте били предавач на Православном богословском факултету. У чему је сад проблем са Синодом, који тражи Вашу смену?

– Правећи историјски преседан, Синод је кренуо од формално-правних разлога да би прешао на „разлоге теолошке природе“. Код формалне стране све синодске замерке су отклоњиве – то су учинили декан Факултета, Ректорат Универзитета и Епископски савет у Америци. Код разлога теолошке природе, наведена је моја подршка ставу десеторице професора теологије који је гласио да се научне теорије могу мењати само унутар саме науке. Све то је заокружено погрешном интерпретацијом двеју реченица из неког мог есеја у коме је реч о мостовима између хришћанства и таоизма, што је два члана Синода подстакло да изнесу претпоставку о синкретизму. Међу хиљадама страница мојих научних радова у којима је изнето православно учење на све теолошке теме, а на основу чега сам биран у три звања на универзитету и на основу којих сам члан међународних теолошких комисија и слично, а у САД председник свеправославне Комисије за теолошко образовање, пронађене су две реченице и притом су оне погрешно протумачене. Упркос свему, мојим неистомишљеницима у Синоду не замерам ништа осим неспремности на искрени братски дијалог. И при том и даље верујем да од фамозне „теологије дијалога“ неће остати мртво слово на папиру.

 

* Да ли Ваш „случај“ на Православно богословском такултету имајући у виду и став претходног декана, владике Игнатија, могао да буде тема за Сабор и шта је, према Вашем мишљењу био циљ покушаја смене на факултету?

– Овом одлуком Синода се некако пренебрегавају два велика достигнућа у историји човечанства. Прво је питање људских права, личних и индивидуалних. Тешко да игде у свету данас постоји феномен отпуштања са неког посла без прилике за одговором. Друго је достигнуће Цркве које се огледа у значају установе Сабора архијереја. Када неко има теолошки приговор на нечије учење, тада исти треба да поднесе на проверу Сабору. Није ми јасно коме сам могао да „сметам“ јер је моје присуство у јавности сасвим неприметно и немам никаквих аспирација у „игри престола“.

* Колико Вам се чине реалним процене поједних црквених кругова да је у тој „игри престола“ у „случају“ ПБФ права мета заправо владика Атанасије (Јевтић), један од највећих критичара актуелне власти?

– Желим да поверујем да не постоје никакве мете. А ако постоје, оне су свакако веће и значајније од мене.

* Због чега се одустало од захтева за јесењим одржавањем Сабора, иако је двадесетак потписника, међу којима сте и Ви, навело више хитних разлога за његово сазивање, укључујући и одлуку мајског Сабора о јесењој седници?

– Треба се присетити да између 2004. и 2010, у време блаженопочившег патријарха Павла, редовно држали јесењи Сабори. Стога није јасно зашто је игнорисана жеља значајног броја епископа за саборним решавањем нагомиланих проблема. Неко ко жели Сабор свакако нема шта да скрива испод тепиха. Сабори су место аутентичног сусрета и братског договарања.

* У каквим сте односима са патријархом Иринејем – да ли сте заиста у његовој немилости или има утицаја и са стране, мада и патријарх и владика бачки тврде да иза покушаја смене на ПБФ не стоји портарол СПЦ?

– О Његовој Светости могу да кажем да је настојао да буде достојан прејемник плејаде великих српских патријараха. Тешко је да човек таквог искуства покаже немилост према било коме, укључујући и мене.

* Шта бисте поводом Божића поручили верницима, имајући у виду околности у којима свет дочекује празник Христовог Рођења?

– Потреба човека за празником и светковањем сведочи о његовој жеђи за превазилажењем сиве свакодневнице и повезивањем са другим животом, који је, за нас хришћане, дар љубави Свете Тројице у Христу. Божић нам говори о божанској Личности која се смирује до пећине, крста и погребења и, истовремено, подсећа нас да је празник излазак из солипсизма, самоће, досаде, зачараног круга рађања и умирања. Прича Фјодора Достојевског, „Мали Христов положајник“, описује судбину једног дечака уочи Божића на улицама велеграда. Она делује разбуђујуће у наше време обележено удаљавањем људи једних од других. Радост и туга око нас се дубоко тичу и нас самих. Достојевски је осетио ту димензију.

Дарвинова тема

* Иако од времена рационализма учење Цркве више пресудно не утиче на формирање научне и друштвене свести, због чега је Ваш став о Дарвиновој теорији еволуције у наставно-научним програмима српских државних школа у 21. веку толико проблематичан за поједине кругове и епископе у СПЦ? На који начин, осим „сведочењем истине“, Православна црква у доба општег секуларизма може да утиче на образовне токове и општеважеће рационалистичке научне теорије?

– Учење Цркве и научна теорија су две различите, али не и нужно међусобно искључиве перспективе посматрања света у ком живимо. То је годинама уназад било очигледно сваком образованом човеку у Цркви, па и некима од садашњих чланова Синода који су у својим епархијским издањима деценијама уназад објављивали текстове који крајње афирмативно говоре о теорији еволуције. Пошто сам – скупа са десетак колега са факултета – рекао само то да једино наука може да доноси своје научне теорије сматрам да је неоправдано повезивати такав став са било којим аспектом хришћанског учења. Ако се буде ишло истом логиком, ускоро ће свако ко се позове на квантну теорију бити прозван за безбожништво јер, ето, та научна теорија не афирмише постојање библијског Творца него говори о безличним механизмима у универзуму. На почетку трећег миленијума имамо много озбиљније проблеме и ово су теме које би требало да смо сви давно савладали и оставили иза себе.

Саборност и папизам

* Како видите данашњу улогу Цариградске патријаршије и њеног поглавара у православном свету – први међу једнакима по части или се, како поједни црквени кругови оцењују после украјинског случаја, „на Фанару рађа нови Папа“?

– Мислим да њена улога остаје непромењена. Како је својевремено рекао покојни професор Стојан Гошевић, када Васељенске патријаршије не би било, требало би је измислити. Њена је улога да усаглашава једно делатно православно сведочење у свету. Познати су ми ставови разних црквених „кругова“, али не заборављам истину да принципи православне еклисиологије спречавају да се на Истоку појави феномен папства. Докле год будемо неговали аутентични поредак у Цркви, заснован на саборности, мислим да ће нас заобићи опасности папизма. Сматрам да је данас сасвим спојиво волети Васељенску патријаршију и све остале, древне и новије аутокефалне Цркве, као и да је сарадња са сваком од њих једини исправни пут. Неко се последњих година добрано постарао да то постане наша дилема. Она је по мени вештачка, наметнута и сасвим неприродна.

НАТО владике и Георгије Флоровски

*У јавности су у оптицају разне поделе међу српским владикама кад је реч о литургијским и другим богословским питањима, о екуменизму, политици, „модернизму“, односу према Фанару… Одскора појавио се и термин „НАТО владике“. Постоји ли таква појава у СПЦ и шта мислите о томе?

– Не бих рекао да се ради о поделама него о разликама у нагласку, а те разлике су одувек постојале и, штавише, увек су добродошле. Термин „НАТО владике“ потиче из исте оне „кухиње“ која је својевремено лансирала кованице попут „босанског“ или „црногорског клана“. За мене су то рецидиви блоковских подела из Хладног рата из кога, очигледно, део наше јавности још увек није изашао. Те флоскуле, сачињене за дневнополитичку употребу, немају апсолутно никакве везе са црквеном реалношћу и не треба их користити. Дакле, не постоји појава „НАТО владика“, него је на делу појава етикетирања другог и другачијег. Бојим се да од оца Георгија Флоровског, највећег теолога 20. века, нисмо научили важну лекцију. Наиме, идеју појединих словенофила да је Исток самодовољан и аутаркичан па нема потребе за Западом он је називао „историјским митом, једним грешним и опасним митом“, који су, нажалост, усвојили многи православни данас. Ова устаљена илузија о самодовољности, писао је, треба да буде распршена. Мислим да је време да се престане с тим да бисмо као Црква могли да се посветимо животним проблемима младих, да се осврнемо на последице биомедицинске технологије, да нешто учинимо, уместо што причамо на тему кризе породице, напуштене деце, социјалне неправде, блаћења и клеветања као нове норме међуљудских односа, да станемо у одбрану прогоњених хришћана и миграната, саосећајући и са патњама присталица других верских традиција… Статистике на локалном, европском и светском нивоу показују убрзан пораст броја оболелих од депресије као водећег менталног поремећаја. Потенцијали веронауке су минимално искоришћени а катихизација одраслих уопште не постоји. Да додам и то да се у нашој јавности претерало са прозивањем мученичке Цркве Константинопоља и повезивањем исте искључиво са геополитиком. Време је да се о било којој помесној Цркви престане говорити у публицистичком маниру, којим се, у ствари, потцењује озбиљност духовне и историјске величине како наше Цркве тако и осталих аутокефалних Цркава. Само тако ћемо допринети обнови јединства и отпочети, на пример, припреме за прославу следећег великог хришћанског јубилеја: 1.700 година од Првог Васељенског сабора у Никеји 325. године.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде