@DW
Deutsche Welle

Родити дјецу – дјело је природе,
али образовати их и васпитати – дјело је ума и воље.

Хришћански поглед на родитељство    умногоме се разликује од приступа данашњег потрошачког друштва у коме живимо,  а које отвореније него икада заговара стару античку паролу, поновљену у времену хуманизма и ренесансе: “Човјек је мјера свих ствари.“  Насупрот овом приступу који из човјековог живота изузима Бога и тиме обесмишљава и самог човјека, стоје приступ и став пројављени у празнику Рођења Пресвете Богородице – који остају прототип једног исправног, зрелог и човјека достојног односа према потомству и улози  родитеља у животу дјетета. Јер библијски примјери са личностима који у њима учествују постоје као архетипови нас самих и наших живота.

Од престарјелих родитеља Јоакима и Ане, који са великом надом и непоколебивом вјером годинама истрајавају у молитви да добију дијете, као Божија награда и одговор на њихово повјерење рађа се Она Која ће бити удостојена да се назове Мајком Божијом. Увјеривши се у старости и првобитној бесплодности својој у слабост и немоћ људске природе, они кроз потоњу плодност у својој старости бивају увјерени и у свемоћ и бескрајно милосрђе Божије. Дијете, које добијају онда када је по људским мјерилима то готово немогуће, они примају и прихватају на једини исправан начин – као дар неизмјерне љубави и милости Божије. И на дар узвраћају даром – своје дијете посвећују Богу од Кога им и јесте даровано, да Њиме мала Марија буде руковођена, и тиме остављају путоказ и примјер свим потоњим нараштајима човјечанства.

Бити родитељ, прије свега, значи живјети и дјелати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свијету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других. Родитељ није родитељ ако није и руководитељ, тј. ако није онај који води, усмјерава, свједочи и животом и ријечју која је жива и дјелотворна само када је потврђена дјелом. Велики светогорски духовник, старац Пајсије, говорио је да светост родитеља чува дјецу, и заиста, добар примјер вреди више од стотине изговорених ријечи.

Но, дати добар примјер може само онај ко зна шта је добро. А вријеме у коме живимо и које је у први план избацило вриједности које некада то уопште нису биле (самољубивост, властољубивост, среброљубивост, равнодушност, неповјерљивост) остављају све мање простора за добре примјере. Сводећи свој живот на уско материјалне оквире и прихватајући идеју-водиљу савременог потрошачког друштва које каже: вриједност ствари је у њиховој употребној моћи, родитељи су и сами изгубили свијест о правим вриједностима.

О правдољубивости, храбрости, послушности, истинољубивости – све се мање говори а још мање се у складу са њима живи: императив родитеља постало је очување физичког здравља дјетета, задовољавање његових жеља и прохтјева, и тежња да му се омогући што лагоднији живот у изобиљу.

За своју посљедицу овај владајући тренд има изражену равнодушност дјеце и лош карактер. Завладао је дух млакости и неодлучности, дух погубне лијености, који неминовно води у свјесно одустајање од свега што изискује и најмањи напор. Све је рјеђе наћи и све теже у дјеци пробудити ревност, усрђе, пожртвованост у односу на људе и свијет око себе, а самим тим и љубав. А све чешћа и присутнија него икада је досада, која порађа многе зле наклоности духа.

И тако првобитно добра и природна намјера родитеља – жеља да се дијете заштити, сачува од патње, страдања и одрицања кроз које су они сами можда морали проћи – изгубивши своју мјеру, кроз неразумну и неодмјерену бригу постаје „медвјеђа услуга.“ Она од дјетета прави биће неспособно, и још више незаинтересовано, да се суочи са сопственим животом и свијетом око себе. Добијајући „свијет на длану“, дијете нема прилику да сазна његову праву вриједност која се спознаје само кроз трагање, одрицање и жарко ишчекивање плодова свога труда.

Све је постало мање-више доступно, и зато у дјеци замире она света жудња, онај богомдани дамар који буди из летаргије и покреће  ка бољем, вишем и даљем. Недостаје изграђивалачки менталитет који је за наш живот насушна потреба. Отуда је све чешћа слика у нашим домовима и школама да, на примјер, промаја са треском отвара и затвара прозоре, а дјеца или мирно гледају како се стакла ломе, или пролазе као да се ништа не догађа, или настављају да зуре у празно а све са једном истом мишљу: „неко ће их затворити, а тај неко не морам бити ја!“

По свему судећи, и сами родитељи се све више удаљавају од онога што је суштина родитељства – од одговорне љубави и пажње које чине да родитељ за дијете  постаје ауторитет који се поштује и воли, а дијете за родитеља слободно биће, чија се личност уважава и разумије.

Ова љубав увијек је спремна на жртву, и нипошто не смије бити посесивна и насилна. Родитељи своју љубав, која није просто и неотуђиво дата њима, већ задата на даље изграђивање, не би смјели ничим условљавати, нити за њу очекивати захвалност. Јер тада љубав не би била слободна, а љубав без слободе и није љубав.

Саможртвено, хришћанско схватање родитељске љубави управо је у прихватању оне истине коју смо навели у почетку – да је дијете слободно, од Бога створено, нама из љубави и за љубав подарено биће, чије одрастање у независну личност треба са љубављу прихватити. Родитељ би на своју љубав према дјетету требало да гледа као на нешто веће од њега самог, нешто што је и њему самом даровано, а не стечено неком заслугом. Дјеца нису искључиви циљ брачног односа двоје људи, али су свакако плод брачне љубави, њена надградња и потврда човјекове боголикости посвједочене у  његовој творачкој моћи да рађа. По ријечима блаженопочившег старца Епифанија, дјеца су увијек прво Божија па тек онда својих родитеља; не смију постати идоли, нити средства личних и себичних циљева родитеља, већ треба да остану оно што заиста и јесу: животна утјеха и – нарочито док су мала – учитељи једноставности, повјерења, чистоте и незлопамтивости.

Дјечије душе вапе за слободом. Међутим, ову слободу треба уобличити и уравнотежити одговорношћу, да не би прерасла у раскалашност и све оне негативне видове преслободног понашања којима смо свакодневно окружени и на улици, и у школи, и на телевизији. Такву слободу, одговорну, пажљиву, брижну, али не са бригом која поробљава, дјеца траже у својој најближој околини. Ако је не буду осјетили код родитеља, посегнуће за идолима и идеологијама овог свијета, које им под плаштом слободе протурају мноштво шарених лажа, често опасних по живот. Те идеологије могу да говоре о слободи учећи да је све дозвољено, а наша вјера и њено богато искуство позивају на послушност Богу, која је једини извор слободе у овом свијету.  Не само слободе да се доводи нешто или неко у питање, одбија, критикује, већ и слободе од себе и свога; слободе да се буде инспирисан, слободе да се потраже и нађу истина и смисао живота, слободе која је друго име за љубав.

О тој и таквој слободи свједочи празник Рођења Пресвете Богородице, у коме је кроз смирени и препун благодарности поступак богородитеља Јоакима и Ане пројављен врхунац хришћанске  слободе. Узвраћајући на дар – даром и посвећујући своју богомдану  кћер Богу, они својим дјелом постављају темељ истинског родитељства за све нараштаје људске, од времена кад су живјели, до наших дана.