Отац Владан је истакао да се нада да ће са овогодишњег Симпосиона сви отићи обогаћени новим искуством прие свега слободног а стога и плодног дијалога понајпре представника Цркве и Универзитета – двају стубова европске културе.

”Што се тиче ширег црквеног оквира неопходног да би се скупови попут овог могли одржавати, треба се подсетити да је у Цркви одавно умесно примећено да се живот никако не може угурати у калупе. Међутим, није примећено да то важи и за црквене калупе. Уосталом, Исус је то својим неконвенционалним понашањем понајбоље показао. Нажалост, ми нисмо баш увек његови најбољи ученици” – рекао је отац Владан.

Он је објаснио да један од таквих покушаја укалупљивања који је вредан помена јер у последње време из дубина историје наново долази до изражаја, јавља се када поједини хришћани Цркву схвате по аналогији са војном касарном, а јерархију по угледу на војничку надређеност и подређеност.

”Истина је да је Црква је у свом историјском ходу за свој организациони модус, између многих могућности, из одређених разлога одабрала модус хијерархије, али то уопште није хијерархија попут војничке, па стога у Цркви никако не може важити принцип „наређење-извршење“ (као што то, нажалост, замишљају, пропагирају и другима у Цркви намећу многи високи црквени јерарси). Притом, они се, да би оправдали те своје нејеванђелске концепције, понајчешће позивају на Св. Игњатија Антиохијског, чиме показују да његову теологију уопште нису схватили” истиче протојереј-ставрофор Владан Перишић.

Он истиче да управо због таквих Архијереја, изгледа да никада није довољно наглашавати да је Црква у ствари место слободе, а слобода не може бити ограничена готово ничим а да притом не буде уништена.

”Једино ограничење које не уништава слободу јесте љубав. А у односима у којима влада љубав нема хијерархијско-војног наређења-извршења. У односима љубави можда и има извесног условно речено „потчињавања“, али то „потчињавање“ није једносмерно, него узајамно: и то, да парафразирам апостола Павла, уз међусобно уважавање, поштовање, ношење слабости једних другима, дуготрпељивост, незавидљивост, нераздраживање, уз сваку пристојност и неинсистирање на своме…”

Отац Владан наглашава да ако односи међу хришћанима у Цркви нису односи овако схваћене љубави, онда нам таква Црква не треба.

Зато хришћани просто морају бити барем на путу ка оваквим међусобним односима, јер су сви други путеви нису ништа друго него странпутице.

Што се тиче ужег црквеног оквира у којем скупови попут овог једино имају смисла, треба се подсетити да је, описујући природу хришћанског образовања у најчувенијој теолошкој школи далеког трећег века у Александрији, у којој је и сам провео неколико година, Св. Григорије Чудотворац писао: „Нама ништа није било забрањено, ништа од нас није било скривено. Имали смо привилегију да проучавамо свако становиште, нехеленско и хеленско, тајно или јавно, божанско или људско, идући од једног до другог потпуно слободно, истражујући их, користећи се плодовима свега и наслађујући се богатствима душе…Једном ријечју, то је био наш истински рај по подобију Божијег раја.“

”Опис ове слободне научно-истраживачке хришћанске високе школе који нам је оставио овај светитељ остаје до данас идеал хришћанског образовања у слободној Цркви којег се она не може одрећи а да не порекне сопствену словесност. Зато, ако би нам Црква забрањивала слободно мишљење и слободно истраживање – онда нам таква Црква не би била потребна” – истиче отац Владан Перишић.

Ако би нас Црква свађала са Универзитетом, онда нам таква Црква не би била потребна.

“С друге стране, ако би Универзитет гајио старе предрасуде о сумњивости и чак илузорности и стога непотребности духовног аспекта човековог бића – онда нам такав Универзитет не би био потребан. Ако би понесен успесима у истраживању макро и микро космоса и несумњивим техничким постигнућима утемељеним на новим теоријама Универзитет почео да заступа становиште да духовни живот нема додирних тачака са интелектуалним или научним, те да се духовност као таква мора a priori довести у питање – онда нам такав Универзитет не би био потребан. Ако би се према Цркви Универзитет односио било бахато било снисходљиво онда нам такав Универзитет не би био потребан” – поручује директор Центра за философију и теологију Владан Перишић.

”Ми из ЦЕФИТ-а Универзитет и Цркву видимо као најтешње, такорећи природне сараднике у човековом најизазовнијем и најлепшем духовно-интелектуалном подухвату – покушају разумевања Божије творевине која, наравно, у себе укључује пре свега човека и све аспекте његовог постојања и прегнућа: политичке, економске, научне, уметничке, духовне и многе друге”.

Отац Владан каже да Центар за философију и теологију управо из тог разлога већ седму годину организује разговоре на изазовне теме које би требало да помогну да ”како из интелектуалног тако и из духовног угла, разумемо неке од најинтересантнијих и најважнијих проблема са којима се сусрећемо”.

”Ако после три дана одемо из Требиња боље разумевајући загонетке које ће нам наши уважени учесници покушати одгонетнути, и ако се разиђемо са мање предрасуда и боље разумевајући једни друге, онда наш труд као организатора неће бити узалудан” закључио је на крају свог излагања протојереј-ставрофор Владан Перишић, директор Центра за философију и теологију.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде