Божићна мисао, код свих хришћанских народа, одише топлином, миром и блискошћу са најближима. Српски народ овом низу додаје и дух молитве, сећања на претке и – богатство старих обичаја. Све ово заједно, Божићу даје чар празника који се воли и у коме се ужива и радује.

Празничну атмосферу готово савршено описао је песник и владика Петар Други Петровић Његош у “Горском вијенцу”, спонтано испевавши оду вери, топлини и радости. Међу његовим стиховима, међутим, лебди и блага опомена да празнично весеље не сме никада да потисне дух молитве и литургије, као темеља заједнице на којима почива Православна црква.

“Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!”

Народски једноставно и ненаметљиво дефинисао је значај и дубину празника владика и Ловћенски Тајновидац.

Божић је дан када се хришћани присећају чудесне ноћи када се у јаслама витлејемске пећине, далеко од сваког сјаја и пролазне раскоши, родио Богочовек. Његов долазак на свет, како нас учи хришћанска вера, први је знак ка путу спасења и вечног живота целог човечанства. Српска православна црква и остале сестринске православне цркве уче своје вернике да присећајући се доласка Богочовека, призову у своја срца стрпљење, мир и љубав према свим људима на свету.

У рођењу Сина Божјег верници виде почетак аутентичног и јединственог живота Исуса Христа, који ће се завршити васкрсењем – вечном победом живота над смрћу. Божић и Васкрс зато и јесу алфа и омега наше вере, две стране јединственог космичког феномена, који се догодио пре више од два миленијума и који се и данас непрекидно одиграва пред очима верујућих.

Црква зато позива да Божић, као радосни чин доласка на свет Богомладенца, верници проведу у духу сећања на овај догађај и тумаче га као најаву свог пута у вечност. Јер, како у празничним посланицама указују архијереји, само су Христ и његова црква вечни, увек савремени, окрепљујући и надахњујући.

Литургија, заједница у Светом духу, молитва и примање свете тајне причешћа, зато, најбољи су пут за истинску празничну радост. То је, како нас учи Српска православна црква, највећа благодет и једини начин истинске прославе празника.

Саставни део атмосфере Божића у нашем народу одувек је био дух помирења. Етнолози и теолози слажу се да је чин помиридбе, праштања и успостављања заједништва од памтивека везиван за празнике посвећене Христу, као и Светом Јовану Крститељу, као личности која је Сина Божјег увела у једну од најважнијих светих тајни – крштење. То је и највећи доказ да је верујући народ одувек знао за прави смисао празника – размену доброте, разумевање другог и другачијег и праштање, као један од најважнијих постулата хришћанске вере.

Познаваоци древних обичаја и духа народа подсећају на још један сегмент овог сложеног и вишеслојног празника – време његовог прослављања. Божић долази после зимске краткодневнице, када је зима најсуровија, а ноћи су најдуже. Овај празник је тако и прва назнака наступајућег лета, као и симболична најава бољих дана, успеха и животних радости. Као што искре из запаљеног храстовог дрвета разбијају ноћну тмину Бадње вечери, и Христово рођење осветљава природни и духовни мрак који нас окружује.

Српски народ Божић и Бадњи дан, као саставни део великог празника, проводи у породичним окупљањима око бадњака, у духу здравица, слоге и честитки. Празничну слику употпуњују празнична трпеза, топлина дома и међусобна љубав ближњих. То је време и када се окупљају раздвојене породице, рођаци, пријатељи. Као што се око сваког новорођенчета које је дошло на свет окупљају најближи да поделе радост због његовог рођења, око духовне колевке Богомладенца Христа окупља се и слави читава васељена.

Јединствену радост догађаја који се прославља верници несебично деле и позивају и друге да се укључе у светковину. То је и смисао уобичајене размене поздрава током божићних дана. Речи “Христос се роди – Истина је, роди се”, иако одавно обична навика и конвенција, истовремено су и есенција духовне радости Божића и његово сведочење. И простом разменом ових поздрава, показујемо да смо опредељени за вечни живот.

Узајамну размену доброте у знаку Божића имао је на уму и Свети владика Николај Велимировић, који је сместио у средиште своје чувене божићне посланице из 1926. године.

“Када славимо рођење Сина Божјега, сетимо се, да је он дошао као слуга на земљу, да послужи спасењу људи, и заветујмо се и ми бити слугама Бога својих ближњих. На Страшноме суду неће нас Судија питати, колико смо се на земљи, на овом попришту службе, частили и гозбили, и колико смо богатства нагомилали, и колико смо се положајем уздигли изнад других људи, него колико смо послужили на славу његову и на добро ближњих”, поручује Свети владика већ скоро пун век.

ОСТАВИ КОМЕНТАР

Молимо унеси свој коментар!
Молимо унеси своје име овде